Црква није плен политичких промјена

Пише: Српскопитање

Промена власти у једној држави важан је друштвени и политички догађај. Она може пробудити наду, отворити очекивања и донети нове одговорности. Али не мења природу Цркве, нити одређује ко у њој има право да се моли, говори и брани достојанство њеног поглавара.

Српска православна црква није настала на изборима и не траје од једне власти до друге. Она је заједница верних сабраних у Христу, у којој има места и за оне који су гласали за власт и за оне који су гласали против ње, и за оне који су се обрадовали променама и за оне који на њих гледају са стрепњом.

Патријарх Порфирије духовни је отац свих нас, без обзира на то како смо гласали и шта мислимо о онима који су јуче били или ће сутра бити на власти. Управо зато стојимо уз њега када се његова пастирска улога своди на политичку припадност, а они који га поштују унапред проглашавају нечијим пропагандистима.

У колумни „Апологете“, објављеној на порталу „Теологија.нет“, Александар Савковић критикује оне који на друштвеним мрежама бране патријарха Порфирија. У њиховим наступима препознаје политичке обрасце претходне власти и њихову одбрану патријарха доводи у везу са политичком инерцијом.

Сваки јавни наступ подложан је критици. Ни они који бране патријарха нису изузети од питања шта говоре, како говоре и да ли њихове речи доприносе миру или продубљују поделе. Не може се увреда оправдати тиме што је изговорена у одбрану Цркве, нити се хришћанска љубав брани мржњом према другом човеку.

Али из тога не произлази да је сама одбрана патријарха политички проблематична. Нити да сваки верник који стане у његову одбрану поступа по налогу било које странке или власти.

Човек може бити противник бивше власти и истовремено сматрати да је неправедно вређати патријарха. Може подржавати нову власт и сматрати да политичка промена никоме не даје право да Цркви одређује поглавара. Може и да никада није припадао ниједној странци, а да га заболи када види да се о патријарху говори с презиром.

За такав став није потребно политичко упутство. Довољни су вера, савест и осећај припадности Цркви.

Одбрана патријарха није питање страначке дисциплине, већ израз љубави и одговорности према Цркви. Она не искључује право на питање или неслагање, али одбацује покушај да се свако ко уз њега стане политички обележи.

Црква је Тело Христово, заједница епископа, свештенства, монаштва и верног народа. Њен живот не може се свести на једну личност, па ни на њеног поглавара. Али између Цркве и патријарха не постоји ни зид који би нам омогућио да се равнодушно односимо према ономе што се говори и чини њеном поглавару.

Патријарх је први међу епископима Српске православне цркве и њен представник у јавности. Његова служба има посебан значај за јединство Цркве, а он је врши у заједници са епископима, свештенством, монаштвом и верним народом.

Зато поштовање према патријарху не значи да је он изнад сваког питања, као што ни одбрана његовог достојанства не значи да је свака критика напад на веру.

Патријарху се могу постављати питања, његови поступци могу се критиковати, а одговорност у Цркви није забрањена тема. Али постоји разлика између критике и вређања, као и између разговора о одговорности и настојања да се поглавар Цркве претвори у предмет јавног презира.

Када неко на ту разлику укаже, не мора бити ничији пропагандиста. Можда једноставно не жели да види како се још једна подела преноси пред олтар.

Управо је ту опасност политичког погледа на Цркву. Ако се људи у њој прво препознају по томе коју су власт подржавали, а тек потом као браћа и сестре у вери, онда ће свака промена на политичкој сцени постати повод да једни другима преиспитујемо право на припадност.

Данас ће неко бити сумњив јер је бранио патријарха у време претходне власти. Сутра ће неко други бити сумњив јер је критиковао ту власт. А прекосутра ћемо се можда запитати када смо престали да у човеку поред себе видимо ближњег, а почели да у њему тражимо политичког противника.

Црква не може и не треба да буде равнодушна према неправди, насиљу, корупцији или страдању. Њена брига за човека односи се и на живот у друштву. Али њена мера није програм политичке странке, нити се њена пастирска реч може свести на дневни распоред власти и опозиције.

То важи у односу на сваку власт: и ону која је отишла и ону која долази. Поштовати вољу грађана и демократски исказан избор значи прихватити политичку стварност. То не значи да Црква треба да постане продужена рука победника, као што није требало да буде ни продужена рука оних који су власт изгубили.

Патријарх је пастир свима: и онима који су у власти и онима који су у опозицији, и онима који га подржавају и онима који му постављају тешка питања. Његова одговорност није да окупља један политички табор, већ да чува простор у којем сви могу да се сретну као чланови Цркве.

Због тога би и они који бране патријарха морали да се чувају политичког језика који друге гура из тог простора. Не брани се јединство Цркве тако што се сваком критичару одузме право да пита. Али се оно не чува ни тако што се сваки израз подршке патријарху прогласи знаком партијске припадности.

У времену у којем су породице, пријатељи и заједнице оптерећени политичким разликама, одговорност свих који јавно говоре о Цркви постаје већа. Реч може помоћи да се човек врати разговору, али га може и уверити да за њега више нема места међу онима с којима се не слаже.

Српској православној цркви нису потребни страначки чувари, али јој нису потребни ни политички испити верности. Потребни су јој људи који ће бити спремни да чују једни друге, да поставе тешко питање без презира и да стану у одбрану патријарха без мржње према ономе ко мисли другачије.

Зато ћемо остати уз своју Цркву и њеног патријарха Порфирија, не тражећи од брата поред себе да нам најпре каже за кога је гласао.

Јер нас у Цркви окупља Христос, а не политичка власт. И пред Њим смо позвани да, упркос свим разликама, останемо браћа.

Извор: фејсбук страница Родољубље

ФОТО: фејсбук