Државни Музеј жртава геноцида води ученике у Јасеновац, а Доњу Градину нема у програму!

За Риплија, вјеровали или не – српска посла!

Пише: Зоран М. КОС/Јадовно 1941.

Отворено писмо Музеју жртава геноцида у Београду, академској заједници и надлежним институцијама: Ко одређује маршруту српског памћења, шта то данас заудара над Доњом Градином и зашто српски ђаци испред „усташке болнице“ гледају призоре са сунцокретима док се највеће стратиште заобилази?

После Другог светског рата, годинама се над Доњом Градином и околним поткозарским селима ширио несношљив смрад распадања стотина хиљада људских тела из плитих масовних гробница. Мештани деценијама нису смели да заору дубљу бразду а да не наиђу на људске кости.

Данас, осам деценија касније, физички задах из гробница је нестао, али се над културом сећања шири један други, ништа мање тежак задах, задах институционалног немара, селективног памћења и оглушивања о сопствене жртве. Питање које се намеће само од себе гласи: коме је данас остао тај смрад и ко се то усудио да повуче границу између Јасеновца и Доње Градине?

Постоје питања која би у свакој озбиљној држави била предмет хитне институционалне расправе, а код нас се, по свему судећи, могу годинама понављати без икаквог одговора. Једно од њих гласи: како је могуће да Музеј жртава геноцида из Београда, матична државна установа Републике Србије, организује и подржава студијске посете ученика и студената Јасеновцу и Пакрацу, а да у јавно објављеним програмима тих путовања нема Доње Градине?

Није овде реч о споредном географском одредишту, туристичком обиласку или питању дневног распореда. Реч је о највећем стратишту јасеновачког система логора, месту са друге стране Саве на којем су усташке јединице Независне Државе Хрватске извршавале масовне ликвидације заточеника доведених из логора Јасеновац. Ако српску децу водимо да уче о Јасеновцу, по ком то критеријуму им се не показује Доња Градина?

Хронологија једностраног памћења

Преглед званичних објава и извештаја Музеја жртава геноцида показује да изостављање Доње Градине није изолован инцидент, већ устаљена пракса:

· 26. октобар 2023. – прва студијска посета након 1995. године: Музеј жртава геноцида објављује да је реализован први студијски боравак око 100 ученика и наставника Осме београдске и Земунске гимназије у Јасеновцу и Пакрацу. У званичној најави Доња Градина није поменута.

· 22. новембар 2023. – јавно упозорење Душана Ј. Басташића: Само неколико недеља касније, председник удружења „Јадовно 1941.“ Душан Ј. Басташић објављује анализу „Обогаћивање и објективизација знања о Јасеновцу у режији Музеја жртава геноцида“, постављајући суштинско питање: зашто државно организована посета ђака из Србије заобилази Доњу Градину? Одговор институција је изостао.

· 13. април 2024. – Гимназија „Патријарх Павле“ из Београда: У званичном Извештају о раду Музеја за 2024. годину наводи се посета ученика и професора ове гимназије Јасеновцу и Пакрацу. Доње Градине поново нема.

· 27. април и 18. јун 2024. – студенти Филозофског факултета у Новом Саду: Две студијске посете студената из Новог Сада реализоване су по истој маршрути — Јасеновац и Пакрац, без преласка Саве ка Доњој Градини.

· Октобар 2024. – Осма београдска гимназија поново у Јасеновцу: Музеј 15. октобра објављује вест о новој посети ученика и професора ове гимназије Спомен-подручју Јасеновац, манастиру Рођења Светог Јована Крститеља, Истраживачкој библиотеци и сталној поставци „Усташка болница у Јасеновцу 1942–1945“. Осим што Доња Градина поново није у програму, уочљива је и аљкавост у званичној документацији: годишњи извештај Музеја наводи да је посета одржана 13. октобра, док појединачна објава на сајту наводи 14. октобар.

· Наставак праксе са матурантима Прве београдске гимназије: И у најновијој студијској посети матураната Прве београдске гимназије, коју су предводили в.д. директора Музеја Бојан Арбутина и извршни директор Никола Милошевски, програм је остао закључан у истом оквиру — Јасеновац и Пакрац. О Доњој Градини ни слова.

Да обједињавање ове две нераздвојне меморијалне целине није ни логистички ни административно немогуће, сведочи архива Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Студенти и професори овог факултета су још 15. маја 2016. године у оквиру истог путовања посетили и Спомен-подручје Јасеновац и Доњу Градину. Дакле, када постоји свест и добра намера, Сава није препрека. Зашто је она постала непремостива граница за државни Музеј жртава геноцида?

Шта српски гимназијалци гледају на паноу у „Усташкој болници“ и ко прави „врло добар утисак“?

На званичној фотографији са недавне посете ученика Прве београдске гимназије сталној поставци Музеја жртава геноцида „Усташка болница у Јасеновцу 1942–1945“ (отвореној у септембру 2024. године), види се двоје младих људи како стоје испред великог изложбеног паноа. На том паноу доминира архивска фотографија дрвене бараке окружене уређеном баштом и расцветалим сунцокретима, испред које уредно позирају тројица људи: заточенички лекар др Мило Бошковић у белом мантилу, један усташки официр и Јулијус Шмидлин, представник Међународног одбора Црвеног крста при НДХ, са траком на рукаву.

Снимак је настао у јулу 1944. године, приликом унапред режиране посете представника Црвеног крста, када су усташке власти уклониле трагове масовних злочина, уредиле круг логора и поставиле кулисе за међународну инспекцију.

Управо ту исту фотографију (означену као Свј. 17, на страни 141) као један од главних „доказа“ о нормалном животу и хуманим условима у логору користе хрватски историјски ревизионисти Владимир Хорват, Игор Вукић, Стипо Пилић и Бланка Матковић у књизи „Јасеновачки логори – истраживања“ (Загреб, 2015), тврдећи да је Шмидлин након посете известио надређене да је о стању у логору стекао „врло добар утисак“.

Отуда се с правом поставља стручно и педагошко питање: док се српским средњошколцима као врхунац теренске наставе приказује „усташка болница“ и панои са јулском пропагандном сценографијом Црвеног крста и сунцокрета, призорима којима Игор Вукић и загребачко друштво за ревизију историје граде слику „радног логора“, истовремено им се ускраћује одлазак неколико километара даље, у Доњу Градину, где нема кулиса ни сунцокрета, већ само стотине хиљада побијених у масовним гробницама! Ко осим Игора Вукића данас производи „врло добар утисак“ о поставкама у Јасеновцу, док се право стратиште држи ван видокруга српске омладине?

Отворена питања Музеју жртава геноцида

Музеј жртава геноцида није туристичка агенција, већ институција основана законом Народне скупштине Републике Србије 1992. године, са јасним мандатом да чува целовито памћење, истражује и преноси истину о геноциду над српским народом. Због тога, у име јавности, породица жртава и истраживача, захтевамо прецизне одговоре на следећа питања:

1. Зашто ни у једној од студијских посета од 2023. године до данас у програм није уврштено Спомен-подручје Доња Градина?

2. Да ли је руководство Музеја жртава геноцида икада предложило школама, факултетима и финансијерима путовања да маршрута обухвати и Доњу Градину?

3. Да ли постоји институционална сарадња са Јавном установом „Спомен-подручје Доња Градина“ поводом ђачких посета из Србије, или се та установа свесно заобилази?

4. Који су конкретни разлози, логистички, финансијски, политички или идеолошки , због којих српски ђаци не прелазе Саву да виде највеће поље смрти јасеновачког система?

5. Какво је педагошко и историографско објашњење за то што ученици у Јасеновцу детаљно обилазе поставку о „усташкој болници“ са фотографијама посете Црвеног крста из 1944. године, а не виде масовне гробнице на Тополама у Доњој Градини?

6. Колико је укупно ученика и наставника учествовало у овим посетама, колико је новца из буџета и Фондације Музеја за то утрошено и зашто се у званичним извештајима појављују нетачни датуми појединих посета?

Мук академске заједнице и власти као саучесништво

Највише од свега, међутим, чуди и забрињава тишина.

Овај текст није само питање за управу Музеја жртава геноцида. Ово је питање за катедре историје на универзитетима у Београду, Новом Саду, Бањалуци и Источном Сарајеву. Ово је питање за Српску академију наука и уметности, за Завод за унапређивање образовања и васпитања, за Министарство просвете и Министарство културе Републике Србије, као и за надлежне институције Републике Српске.

Како је могуће да читава академска заједница, стотине доктора историјских наука, професора и чувара „културе сећања“ годинама немо посматрају како се српска омладина води у пажљиво дозирани обилазак Јасеновца, док се Доња Градина брише из образовне мапе? Одакле тај академски кукавичлук и конформизам пред институционалним прекрајањем маршруте памћења?

“Тамо далеко” – Поглед гимназијалаца из Јасеновца преко Саве ка Доњој Градини; ФОТО: Снимак екрана

Нико не оспорава потребу да српски ђаци посете Јасеновац и светиње Западне Славоније. Али Јасеновац без Доње Градине није целовита лекција историје, то је осакаћена слика злочина. Показати младима Камени цвет и фотографије логорске болнице са сунцокретима, а сакрити од њихових очију гробна поља у Доњој Градини, значи свесно им ускратити пуну истину о размерама геноцида.

Музеју жртава геноцида, као и свим прозваним институцијама, остављамо простор за одговор који ћемо објавити у целости. Уколико одговор поново изостане, њихово ћутање биће најбољи доказ чија је данас срамота и коме је остао онај послератни задах над Доњом Градином.

Жртве нису власништво ниједне управе, фондације нити политичке агенде. Памћење мора бити целовито, или га неће бити.

ФОТО: jadovno.com