Како су српску студенти изнијели револуцију на леђима, а на крају добили мјесто на галерији!

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Свака српска политичка бајка има свој свечани тренутак отрежњења, онај дан када се спусте транспаренти, угасе мегафони и подијеле улоге за нови сазив позоришта.

За генерацију која је двије године блокирала факултете, спавала на стиропору, гутала сузавац и носила индекс као морални панцир испред туђих интереса, тај тренутак је наступио у петак, 13. новембра 2026. године, у једној јединој, бирократски хладној реченици скупштинског саопштења:

„Затражено је да се одобри присуство делегацији студената на галерији током конститутивне сједнице.“

На галерији.

На балкону.

Тамо гдје сједе школске екскурзије, страни посматрачи и родбина посланика кад дођу да сликају заклетву.

Двије године су им ментори из невладиних канцеларија, кабинетски стратези, професорски кланови и вјечни првоборци тепали да су „савјест нације“, „нова авангарда“ и „једина чиста снага која може да сруши систем“.

Гурнули су их у прве редове, ушушкали их у причу о „пленумској демократији“ и објаснили им да је најпаметније да немају лидере, да се не истичу именима и да не траже функције, јер, забога, имена и фотеље кваре чистоту идеје. Младост је повјеровала да мијења свијет, не примјећујући да заправо само чисти терен.

А онда је дошао 25. октобар 2026. и освојено је 140 посланичких мандата. И гле чуда, чим је требало подијелити скупштинске легитимације, одборе, потпредсједничка мјеста и позиције „десно од предсједавајућег“, тај фамозни, безимени „пленумски дух“ је преко ноћи добио врло конкретна имена, презимена и завидне биографије.

Испоставило се да „Студентску листу, Студенти побјеђују!“ у парламенту неће водити ни бруцош са Правног, ни апсолвент са Машинског, ни студенткиња Филозофског која је зиме проводила на улици. У скупштинске клупе улазе бивши гувернер Народне банке, универзитетски професори, прослављени спортисти, глумци, драматурзи и искусни правни активисти.

Када је у петак требало ући у зграду Скупштине на прве консултације о подјели власти, у име „студената“ су за сто сјели Марио Рељановић и Александар Чупић. Преговарали су о броју потпредсједника, распореду сједења и записницима о примопредаји дужности.

А гдје су за то вријеме били студенти?

Чекали су испред врата да им ментори јаве лијепу вијест: да ће 17. новембра, баш на Међународни дан студената, моћи да сједну горе на галерију и одозго посматрају како њихови професори, савјетници и невладини идеолози заузимају салу.

Није то ни први ни посљедњи пут да се у Србији затвара исти историјски круг. Баш као и 1968, баш као и 1997, баш као и петог октобра 2000. године, младост је послужила као ован за разбијање капије. Они су примали ударце, носили етикете, жртвовали године студирања и гурали туђа колица узбрдо, убијеђени да праве државу по својој мјери.

А чим су капије пале, стари вукови у новим одијелима су им љубазно захвалили на „историјској улози“, потапшали их по рамену и показали им степенице које воде на балкон.

Јер за револуцију су увијек потребни млади, наивни и храбри. А за подјелу плијена, искључиво они који су стајали иза њих и шапутали им шта да вичу.

И зато ће 17. новембар остати упамћен као најсавршенија слика српске политичке ироније: доле у сали сједиће и владаће они који нису промрзли ниједан дан, а горе са галерије аплаудираће они који су им ту власт донијели на тацни.

Доле ће се дизати руке за нове законе, кабинете, привилегије и дипломатске протоколе, а горе са балкона ће се гледати представа за коју су улазницу платили годинама сопствене младости. Тамо доле ће се дијелити министарства, одбори и утицај, док ће онима горе остати лијепа успомена, неколико патетичних говора о „захвалности младости“ и поглед са висине на фотеље до којих никада нису ни смјели да приђу.

Јер у свакој пажљиво режираној револуцији правило је увијек исто: када се завјеса подигне и подијеле главне улоге, онима који су изнијели сав терет на својим леђима остаје само да сједе у мраку галерије, тапшу новим господарима и питају се када су тачно од главних јунака постали обична публика!

И тако су студенти доживјели највећи блам од оних у које су се највише клели, од сопствених професора, савјетника и невладиних ментора који су их двије године гурали у ватру као ударну песницу, а онда им, чим су се докопали фотеља, као утјешну награду удијелили карту за балкон да одозго, са висине, гледају сопствену наивност.

ФОТО: фејсбук