Србија је 1912. изашла на Јадран — зашто се онда повукла?
Пише: Дане ИВАНОВИЋ
О овоме се данас релативно мало говори, иако је Србија пре више од једног века заиста имала војску на обали Јадранског мора.
Током Првог балканског рата 1912. године, српска војска је после великих победа над Османским царством продрла преко Косова и Метохије и северне Албаније према Јадрану.
У новембру 1912. српске снаге стижу до Љеша и Драча. Србија је тиме практично остварила један од својих великих стратешких циљева — излаз на море.
А зашто је Београду море било толико важно?
Србија је била континентална држава чија је спољна трговина у великој мери зависила од суседа, нарочито од Аустроугарске. Сопствена јадранска лука значила би много већу економску и политичку самосталност.
Никола Пашић је зато инсистирао да Србија добије приступ Јадрану, а Драч је постао једна од главних тачака српских захтева.
Али ту престаје рат малих балканских држава и почиње политика великих сила.
Аустроугарска је категорички одбила могућност да Србија постане јадранска држава.
За Беч то није било само питање неколико километара обале. Јача Србија са сопственом луком значила је мању зависност Србије од Аустроугарске, али и могућност јачег руског утицаја на Јадрану.
Италија је такође подржавала стварање албанске државе и није желела српско ширење на албанску обалу.
Управо у том тренутку, 28. новембра 1912. у Валони је проглашена независност Албаније.
И ту долазимо до кључног питања.
Ако је српска војска већ била на Јадрану — ко ју је војно поразио и натерао да оде?
Одговор је занимљив:
Није се повукла зато што је на Јадрану била војно поражена.
Србија се нашла пред дипломатским притиском великих сила, пре свега Аустроугарске, која је била спремна да иде веома далеко како би спречила трајно српско присуство на албанској обали.
Ситуација је постала толико озбиљна да се крајем 1912. говорило о могућности много ширег европског рата.
А где је била Русија?
Русија је подржавала Србију, али није била спремна да због српске луке на Јадрану започне велики европски рат против Аустроугарске и њених савезника.
Другим речима, Србија је могла да остане на обали само ако је била спремна да ризикује сукоб са далеко моћнијом Аустроугарском — без гаранције да ће Русија због Драча ући у рат.
И Београд је на крају попустио.
На Конференцији амбасадора у Лондону велике силе су у децембру 1912. прихватиле принцип стварања Албаније. Србији је предвиђен трговачки приступ Јадрану, али не и суверена територија до мора какву је желела.
Лондонским уговором из маја 1913. питање граница и статуса Албаније фактички је препуштено великим силама.
Тако је настала необична ситуација:
Србија је војском стигла до Јадранског мора, али за дипломатским столом није успела да задржи излаз на њега.
Ово је и добар пример како су почетком XX века настајале балканске границе.
Нису их одређивали само народи који су на тим просторима живели. Нису их одређивале ни само војске које су у том тренутку контролисале територију.
Одређивали су их и интереси Аустроугарске, Русије, Италије, Британије, Француске и Немачке.
Иронија историје је у томе што је криза из 1912. завршена дипломатским компромисом и избегнут је велики европски рат.
Само две године касније, 1914. године, сукоб Србије и Аустроугарске постаће окидач за управо онакав европски рат каквог су се велике силе 1912. плашиле.
Дане Ивановић
Извори и литература:
• Encyclopædia Britannica, Albania — Лондонска конференција и албанско питање 1912–1913.
• Elena Kocaqi-Levanti, The Austrian-Hungarian Veto Against a Serbian Port on the Albanian Seaside, November 1912, Interdisciplinary Journal of Research and Development, 2014.
• Nikita S. Gusev, Did the Russians Want War? Russian Society and the Serbian-Austrian Conflict of 1912–1913, Military Historical Review, 2019.
• Ledia Dushku, From Ottomans to Albanians: The First Balkan War and the Proclamation of Albanian Independence, Istorija 20. veka, 2024.
ФОТО: фејсбук
