Притисци на Србију неће престати променом власти

Подјелите чланак

Професор Филозофског факултета у Београду Чедомир Антић упозорава да би напуштање политике „четири стуба” и војне неутралности значило одустајање од важних инструмената заштите државних и националних интереса. У ауторском тексту за магазин „Српски компас” критикује захтеве за промену спољнополитичког курса Србије, оцењујући да се њена самосталност у делу западних политичких кругова годинама представља као претња регионалној стабилности

Пише: Владимир ВУКОВИЋ/Политика

Србија се, уочи формирања нове владе, суочава са захтевима за преиспитивање досадашње спољне политике, пре свега концепта „четири стуба” и војне неутралности, иако за такву промену није понуђена јасна алтернатива нити су објашњене њене последице по државне интересе. На то упозорава историчар и професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Чедомир Антић, који у ауторском тексту за магазин „Српски компас” анализира положај Србије у међународним односима и политичке притиске којима је изложена.

Антић подсећа да је, упркос дубоким унутрашњим поделама, српска политика пре готово две деценије постигла сагласност о стратешком опредељењу да развија односе са четири најважнија међународна центра моћи – Сједињеним Америчким Државама, Европском унијом, Руском Федерацијом и Народном Републиком Кином.

Према његовој оцени, такво усмерење било је оправдано 2009. године, а ни данас није изгубило смисао, посебно за државу која нема снагу великих војних и економских сила и која је током претходних деценија била изложена значајним међународним притисцима.

У условима све веће економске међузависности, технолошких промена и глобалних криза, сматра Антић, интерес малих држава јесте да проширују круг економских партнера и земаља на чију политичку подршку могу да рачунају, уместо да сопствене могућности ограничавају сврставањем уз један центар моћи.

Посебну пажњу посвећује чињеници да ни током двогодишње политичке кризе, укључујући и период после изборне победе Студентске листе, није представљен целовит предлог другачије спољне политике.

Истовремено, како наводи, из кругова који су политички подржавали победничку листу стижу поруке да Србија неће моћи да настави досадашњу политику неутралности, нарочито војне, о којој је још 2007. године постигнута широка национална сагласност.

„У очима оних који су изазвали Рат у Украјини Србија је непријатељ, а свака њена самостална политика, каква год била, препозната је као доказ лоших намера”, истиче Антић.

Он оцењује да се у таквом приступу право Србије на самостално одлучивање не посматра као легитимно право суверене државе, већ као одступање од политике коју од ње очекују поједини међународни актери.

Критика захтева за напуштање „четири стуба”

Непосредан повод за Антићеву анализу јесте текст новинара и политичког коментатора Жељка Пантелића, који се залаже за напуштање досадашњег спољнополитичког концепта Србије.

Професор Филозофског факултета наглашава да је залагање за другачији курс легитимно политичко и интелектуално становиште, али посебно оспорава образложење према којем је политика „четири стуба” угрожавала суседне земље и стабилност Балкана.

„Он тврди како је досадашња политика нарушавала стабилност Балкана и угрожавала суседне државе!”, наводи Антић, оцењујући да би слична аргументација могла да постане једно од главних оправдања за промену државне политике у наредном периоду.

Антић у тексту за „Српски компас” подсећа на положај Србије после политичких промена 2000. године, сматрајући да су западне силе током наредних деценија према Београду примењивале критеријуме који нису важили за друге државе.

У том контексту наводи распад државне заједнице Србије и Црне Горе, једнострано проглашење независности Косова и Метохије, сарадњу са Хашким трибуналом, као и захтеве за усклађивање домаћег законодавства са решењима која, према његовом мишљењу, поједине западне земље не би прихватиле у сопственим политичким системима.

Сматра да је Србија, упркос таквим околностима, настојала да сачува могућност самосталног спољнополитичког одлучивања, што је посебно дошло до изражаја после почетка рата у Украјини 2022. године.

Одлуку Београда да се не придружи западним санкцијама Русији Антић посматра као пример политике засноване на процени сопствених интереса, а не на аутоматском прихватању захтева великих сила.

Управо то, према његовој оцени, представља суштину спора – не конкретна одлука Србије, већ њено настојање да задржи право да такве одлуке доноси самостално.

Србија проглашена претњом и када брани своје интересе

Антић посебно критикује, како сматра, вишедеценијску праксу да се готово сваки потез Београда у регионалним односима тумачи као израз агресивне политике.

„Србија је агресивна када тражи своја права, она је агресивна када не прихвата, агресивна је када ћути зато што се не суочава”, пише професор, указујући на противречности таквих оцена.

У ауторском тексту истиче да се Србији приписује одговорност за регионалне неспоразуме чак и онда када реагује на мере које власти у Приштини или суседне државе предузимају према њој.

Према његовом тумачењу, проблем таквог приступа јесте што се од Београда не очекује само уздржаност него и прихватање политичких решења која могу бити супротна његовим националним и државним интересима.

Као илустрацију наводи догађај од пре двадесетак година, када је током јавне дискусије у београдском Медија центру један македонски новинар за нестабилност Балкана оптужио тадашњег председника Владе Србије Војислава Коштуницу.

Антић подсећа да је Коштуница предводио мањинску владу у периоду значајних законодавних реформи и преговора о статусу Косова и Метохије, током којих је Београд, према његовој оцени, показивао спремност на компромис у бројним питањима, изузев формалног признавања независности јужне српске покрајине.

Ипак, како пише, управо је одбијање признања независности Косова и Метохије наведено као образложење за тврдњу да Коштуница угрожава регионалну стабилност.

За Антића је тај пример показатељ континуитета политичког приступа у којем се од Србије очекује да одустане од одређених државних интереса како би била прихваћена као конструктиван партнер.

Косово и Метохија као мерило политичких притисака

Значајан део анализе посвећен је односу Европске уније према питању Косова и Метохије и чињеници да ни међу њеним чланицама не постоји јединствен став о једнострано проглашеној независности.

Антић подсећа да поједине државе ЕУ и даље не признају независност Косова, због чега сматра противречним захтеве да Србија, ради европских интеграција, прихвати политичко решење о којем не постоји сагласност ни у самој Унији.

Посебно се осврће на раније објављене ставове према којима би Београд требало да пружи уверења земљама попут Шпаније да би њихово евентуално признање независности Косова представљало изузетак, како би се олакшао наставак европских интеграција.

Такву логику оштро одбацује, сматрајући да би Србија тиме практично радила на слабљењу сопственог међународноправног положаја.

„Биће да је време недељниковског мазохизма стигло”, оцењује Антић, алудирајући на политичке предлоге према којима би Београд требало да прихвати и решења која непосредно противрече његовим досадашњим ставовима о територијалном интегритету.

Упозорење на политичку и друштвену нетрпељивост

У завршници текста за магазин „Српски компас”, Антић се осврће и на атмосферу политичке нетрпељивости у региону, наводећи примере из Хрватске, где се током карневалских свечаности спаљују лутке које представљају председника Русије Владимира Путина и Александра Вучића.

Ове појаве тумачи као део ширег политичког и културног амбијента у којем се противници одређених идеолошких и спољнополитичких опредељења не посматрају само као политички неистомишљеници, већ и као непријатељи.

Антић упозорава да би се слични облици нетрпељивости могли пренети и на политичку сцену Србије, уколико се различита становишта о националним интересима и међународним односима буду представљала као морално или политички недопустива.

„Доћи ће та култура и у Србију, нема сумње. Уз наду да у име ’вредности’ које нам намећу код нас неће спаљивати и људе”, закључује Чедомир Антић.

Његова анализа указује на суштински спор који би могао да обележи спољну политику будуће владе Србије, да ли ће Београд наставити да одржава односе са различитим светским центрима моћи и задржи војну неутралност или ће прихватити захтеве за промену курса који би подразумевао значајније везивање за један међународни политички блок.

Према становишту које Антић заступа, напуштање досадашње политике не би представљало само промену дипломатских приоритета, већ и одлуку са дугорочним последицама по способност Србије да самостално штити своје државне и националне интересе.

ФОТО: Политика

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *