Фото-биљешке Зорана М. Коса (11) – Дахау – када сјећање постане обавеза (фото)

Подјелите чланак

Посвећено Ани Пожар (1939/1940–2026), некадашњој директорки Спомен-подручја Јасеновац, дјетету логорашу и неуморној свједокињи истине

Пише: Зоран М. КОС

Фото: З. М. КОС

У Дахау сам допутовао једним сасвим животним и топлим поводом, да допремим штене самоједа недалеко од мјеста гдје већ живе три моја бијела пса. Али, када се нађете на корак од капије која је постала синоним за најмрачније поглавље људске историје, кораци вас сами одведу унутра , из дубоког људског дуга и сјећања на оне који су преживјели пакао логора.

Испред улазне зграде некадашњег концентрационог логора Дахау – мјеста гдје тишина говори гласније од ријечи. (Фото: З. М. Кос)

Мјесто које опомиње

Први утисак при уласку у Меморијални комплекс Дахау није историја из уџбеника, већ тешка, густа тишина и чудан мук. Јесења магла обавијала је бијеле зидове улазне зграде (Jourhaus) и крошње бреза на прилазном путу. У том простору нема сувишних ријечи нити патетике. Све је сведено, чисто, очувано и организовано са њемачком прецизношћу, али овај пут у служби једног циља, да се злочин не сакрије, не умањи и не заборави.

Дахау не посјећујете само да бисте видјели гдје су људи страдали, него да бисте разумјели како једно друштво институционално и одговорно чува истину о злочину.

 На самом улазу у Меморијални комплекс Дахау посјетиоце дочекује опомена да се име овог логора никада не смије избрисати из историје

 Ријечи бившег логораша Еугена Когона: „Дахау стоји за све концентрационе логоре које су нацисти основали на својој територији.”

Прилазна алеја бреза у магли ка згради Jourhaus]

Јесења магла и тишина обавијају прилаз некадашњем логору, стварајући атмосферу дубоког поштовања и опомене

Информативна табла на прилазу („Долазак у логор“)]

Архивски снимци на прилазном путу свједоче о колонама затвореника који су под стражом СС-а довођени у логор

Иза капије нацизма и његовог  цинизма

На самом улазу дочекује вас натпис укован у гвожђе: „Arbeit macht frei“ („Рад ослобађа“). Стајати пред том капијом док се иза ње у магли губи огромно пространство некадашњег трга за прозивке (Appellplatz), значи осјетити сву хладноћу система који је људско биће претворио у број.

Оно што посебно упада у очи јесу посјетиоци – међу њима велики број младих људи. У тишини стоје пред информативним таблама, читају о доласку логораша, гледају архивске фотографије исцрпљених људи и пореде их са празним, шљунковитим платоом пред собом.

Аутор фото-биљешке поред гвоздене капије са циничним натписом „Рад ослобађа“, иза које се у магли губи пространство некадашњег логора

Нове генерације пред историјским чињеницама: млади посјетиоци у тишини читају податке о устројству логора

Поглед на архивске фотографије логораша на мјесту гдје су се некада одржавале вишечасовне прозивке на хладноћи и киши

Архитектура патње – бараке и „Бункер“

Унутрашњост реконструисаних барака не оставља простор за машту – све је ту, огољено до бола. Дрвени кревети на три спрата, без душека и топлине, свједоче о пренатрпаности, глади и болестима у којима су људи преживљавали само захваљујући међусобној солидарности, о чему говоре и цртежи и документи у музејској поставци.

Посебну језу изазива одлазак у логорски затвор, познат као „Бункер“. Дугачак, уски ходник са низом тешких врата самица и решетком на крају, гдје су људи држани у мраку или у ћелијама у којима се могло само стајати, дјелује као утроба самог зла. А у главној музејској сали, пред великом макетом логора, посјетилац тек сагледава размјере те фабрике смрти, док се кроз прозор у позадини назире скулптура Нандора Глида.

Унутрашњост реконструисане бараке , очувани простор који без уљепшавања приказује сурову свакодневицу затвореника

Дрвени лежајеви на три спрата, без душека и топлине, свједоче о нељудским условима и пренатрпаности логорских спаваоница

 Из музејске поставке: цртежи и свједочанства о међусобној солидарности као једином начину да се сачува људскост и голи живот

Иза жичане ограде налази се злогласни логорски затвор – „Бункер“, мјесто најтеже изолације и мучења

Зоран М. Кос поред архитектонске шеме „Бункера“, система самица, просторија за испитивање и ћелија у којима се могло само стајати

Хладна архитектура суштине самог зла

Макета читавог комплекса у музејској сали открива размјере фабрике смрти, док се кроз прозор назире споменик у магли

Посвета Ани Пожар, од Дахауа до Јасеновца

Док сам корачао кроз магловито двориште Дахауа и гледао како се овдје његује култура сјећања, мисли су ми се стално враћале кући, у наш завичај, и једној великој жени која нас је управо напустила, Ани Пожар.

Ову фото-биљешку посвећујем управо њој. Ана Пожар није била само некадашња директорка Спомен-подручја Јасеновац. Она је била дјевојчица из Стрмена поред Суње која је 1942. године, са свега двије године, прошла пакао Јасеновца и дјечјег логора у Сиску. Преживјела је страхоте усташког и нацистичког режима, а потом читав свој радни и животни вијек посветила томе да истина о страдању не буде затрпана заборавом нити прекрајана ревизионизмом.

Када сам са њом посљедњи пут разговарао у Црквеном Боку, гледао сам жену којој се прошлост никада није до краја завршила, али која је у себи носила и тугу жртве и достојанство истраживача. Зато је Дахау важна лекција и за нас: показује нам да сјећање није ствар тренутне емоције, већ трајна обавеза државе, институција и сваког појединца.

 Међународни споменик вајара Нандора Глида у густој магли – симбол испреплетаних људских тијела на бодљикавој жици и вјечни подсјетник на сва стратишта, од Дахауа до Јасеновца

Порука на четири језика на спомен-зиду позива живе да примјер страдалих уједини свијет у одбрани мира, слободе и људског достојанства

Умјесто закључка – побједа живота

Излазећи из хладне магле логора и враћајући се својим бијелим самоједима који у непосредној близини овог мјеста трче, играју се и радују животу, осјетио сам снажан контраст. Тамо гдје је некада владала смрт, данас живи љубав.

Зло у Дахауу није побиједило. Али да се никада и нигдје не би поновило – ни у Дахауу, ни у Јасеновцу, ни било гдје на свијету – морамо памтити онако како је то читавог живота чинила Ана Пожар: тихо, поштено, аргументовано и без одустајања. Јер када сјећање постане обавеза, онда жртве нису узалудне.

Побједа живота: у непосредној близини некадашњег логора данас живе три моја бијела самоједа и штене због којег сам и допутовао у Дахау,тамо гдје је некада владала смрт, данас пулсира љубав

 У овом дијелу логора у јесен 1944. године били су заточени патријарх српски Гаврило Дожић и епископ Николај Велимировић. (Фото: З. М. Кос)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ ПОД СТРАЖОМ У ЗЛОГЛАСНОМ ЛОГОРУ ДАХАУ

Патријарх Гаврило Дожић

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *