Стварање бошњачке нације од стране Алије Изетбеговића и довођење Балкана у нестабилност (1)

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Балкан је вјековима био подложан сложеним и крхким односима међу народима, али оно што се догодило током деведесетих година прошлог вијека, предвођено Алијом Изетбеговићем, представља јасно и несумњиво свједочанство о томе како националшовинизам може бити инструментализовани против једног народа. 1993. године, у времену када је рат већ захватио читаву Босну и Херцеговину, Алија је формално створио бошњачку нацију ( нико не оспорава право да било ко себе назива како хоће, али је тренутак споран) као средство своје национал-шовинистичке политике према Србима. Ово није био чин очувања народа, већ прецизно осмишљено средство за оправдање агресије и етничког угњетавања српског становништва.

Историјски контекст је неодвојив од трагедије која ће услиједити. Током Другог светског рата, муслимани у Босни и Херцеговини били су третирани као „хрватско цвијеће“ у Независној Држави Хрватској. Та формална привилегија у пракси је подразумевала да одређене муслиманске групе активно учествују у злочинима над српским становништвом, логори, масовне ликвидације, запаљена села и принудне депортације. Срби су тада страдали, а одговорност муслимана у неким регијама није била само пасивна већ активна, што је оставило трајну сјенку на односе Срба и муслимана, али и обликовало њихову позицију у будућим сукобима. Истине ради, један дио муслимана знатно мањи су дјеловао је у јединицама ЈВУО и партизана.

Деценијама касније, Алија Изетбеговић наставља исти образац. Умјесто да се гради мултиетничка држава и учи из прошлости, он искоришћава муслимански идентитет као инструмент политичке мобилизације.

На Сабору Бошњака 1993. године, стварање „бошњачке нације“ није било акт културне или историјске правде, већ конструкција која служи за оправдање оружаних акција и ускраћивање права Србима. Алијина реторика о „борби за интегритет Босне“ и „праву Бошњака да буду самостални“ — у суштини је национал-шовинистичка, инструментализована ради легитимизације мобилизације и агресије на Србе и покушаја стварања балканске шеријатске државе.

Последице Алијине политике биле су драматичне. Срби нису имали другог избора осим да се бране. У Подрињу и Бирчу, злочини над српским становништвом били су систематски и немилосрдни, убијања, пљачке и паљења села постали су стандардна тактика Алијиних формација. Ови примјери нису изоловани инциденти већ показују циљану стратегију која је имала за циљ застрашивање, контролу терена и дехуманизацију Срба. Свако ко је покушао да брани свој живот и имовину био је изложен непрестаним нападима, док је Алија преко медија и институција легитимисао национал-шовинистичку политику.

Стварање бошњачке нације није било акт културне или националне правде, већ политичка инструментализација народа ради оправдања ратних акција.

Алија није имао за циљ мир или суживот, већ јачање своје позиције и позиције своје заједнице на штету Срба. Конструкција новог идентитета у ратним околностима директно је довела до ескалације конфликта и дубљег етничког раздвајања, остављајући Србе у ситуацији непрестане опасности и потребе за одбраном.

Из моје перспективе, Алија Изетбеговић није био само политичар у кризним временима, већ активни учесник  чије одлуке систематски производе конфронтацију, етничко угњетавање и трајно нарушавање стабилности Балкана. Оснивање бошњачке нације, мобилизација оружаних формација и легитимизација национал-шовинистичке политике према Србима нису били историјски нужни, већ су служили покушају да се направи унитарна БиХ гдје би доминацију имали само муслимани или од 1993 Бошњаци.

Закључно, оно што је Алија започео 1993. године представља апсолутни примјер политичког национал-шовинизма. Срби су били приморани да се бране, а Подриње и Бирч јасно показују последице Алијине политике: страх, страдање, губитак живота и имовине, и дуготрајна етничка нестабилност. Алијина стратегија није оставила простор за помирење,  напротив, она је створила дубоке ране које Балкан осјећа и данас, показујући колико нациинал шовинизам  и неодговорна  политичка амбиција могу бити опасни када се користе као оружје против једног народа.

Текст је фељтонског типа, заснован на историјским чињеницама. Аутор је магистранд историје

ФОТО: фејсбук