Ми, и боја плава…

Пише: Ђорђе БОЈАНИЋ

Опаска… Плава боја и изгубљени симболи… ко смо кад побеђујемо?

Плави дресови у фудбалу? Плави дресови у кошарци? Плаве капице у ватерполу?

А зна се које су наше боје… и симболи.

Црвена. Плава. Бела. И зна се која је прва.

Боје српске заставе нису декор, нити пука естетика. Оне су историја, идентитет, крв и жртва, завет и памћење.

Кад спортисти излазе на терен, они не представљају спонзоре, маркетинг агенције или „модерне трендове“. Они носе државу на грудима. Или би бар тако требало да буде.

Али… где је та држава?

Гледамо победу Србије у ватерполу над Шпанијом. Велика, заслужена, мушка победа. Играчи… ратници у води, срце на терену, борба до последњег даха. На томе им свака част.

За те капице, купаћи и тенерке нису они криви.

Али погледајмо слику.

Плаве капице. Плави купаћи. Плава тренерка.

Без српског јасног грба. Без заставе. Без симбола.

Да ли се стидимо онога што јесмо? Или нам је и даље удобније да личимо на нешто „регионално“, неутрално, безлично, југословенско?

Као да смо заглављени у времену које је формално прошло, али никада није до краја рашчишћено. Као да још не смемо јасно да кажемо: ово је Србија. Ово су Срби. Ово су наше боје.

Плава боја сама по себи није проблем. Она је део заставе. Али кад постане доминантна, искључива, без равнотеже са црвеном и белом, она више није симбол Србије… већ сенка једне бивше државе и једне бивше идеологије.

Није ово питање моде. Није ни сујета. Ово је питање идентитета.

Погледајмо друге народе. Французи знају ко су. Шпанци знају ко су. Италијани знају ко су, Американци, Енглези, Хрвати, Албанци, Немци, Руси, Кинези…. Њихови дресови су јасни… грбови и заставе.

Само се ми, кад победимо… као да се извињавамо што постојимо.

Спорт је једно од ретких места где се држава види без цензуре, без политичких говора и папира. Ту народ препознаје себе. Деца уче ко су. Ту се гради самопоуздање нације.

А шта ми шаљемо као поруку?

Да смо победници без ,,имена“. Да смо шампиони без лица.

Не иде то тако.

Победа без симбола је половична победа. Слава без идентитета и државних симбола брзо избледи.

Зато… свака част играчима. До земље наклон за борбеност, срце и зној. Ви сте част ове земље.

А они који одлучују о дресовима, бојама и симболима… време је да одлуче и о томе кога представљају.

Јер Србија није апстракција. Она има име. Има заставу. Има грб.

И кад побеђује… мора да се види.

Знам да за велику већину људи ово није проблем, нити им је ту фокус… ипак ми смо постали урбани грађанисти.

ФОТО: фејсбук