Фетишизам и Марија Васић
Пише: Александар МИЛОЈКОВ
Поводом тврдњи (професорке Марије Васић) да поклоњење православних верника Часном појасу Пресвете Богородице представља „фетишизам“ или „примитивно магијско веровање“, потребно је указати на једну важну разлику.
Фетишизам подразумева веровање да предмет сам по себи поседује натприродну моћ. Православно поштовање светиња почива на нечем сасвим другом. Хришћанин не поштује материју као божанство, нити верује да неки предмет аутоматски производи чудо. Поклоњење је усмерено ка Богу и личности светитеља, док је светиња знак живог односа са њим и сведочанство Божијег дејства у његовом животу.
Управо зато православни хришћани поштују мошти светих, иконе и друге светиње. Не зато што у њима виде магијске предмете, већ зато што верују да је благодат Божија деловала кроз конкретне личности и да је осветила не само душу него и тело, па чак и предмете који су са њима били повезани.
У темељу оваквог разумевања налази се сама срж хришћанске вере – Оваплоћење Сина Божијег. Ако је Бог постао човек и ако је материја у Христу постала средство спасења, онда поштовање свештених предмета није повратак паганској магији, већ сведочанство вере у освећење твари. Управо на том темељу Свети Оци бране поштовање икона: част указана икони не зауставља се на материји, него узлази ка личности која је на њој изображена.
Овде се поставља и једно важно методолошко питање. Задатак социологије религије није да религијске радње унапред смешта у већ припремљене категорије/дефиниције, већ да најпре разуме како сами припадници одређене верске заједнице схватају смисао својих поступака. Дефиниције не би требало да претходе разумевању, него да из њега произлазе. Ако православни верници своје поклоњење светињама не разумеју као обожавање предмета нити као магијски чин, онда озбиљна социолошка анализа мора најпре поћи од тог саморазумевања, па тек онда понудити своје тумачење.
Примери из Старог и Новог Завета:
Стари завет
1. Ковчег завета
Бог заповеда да се направи Ковчег завета (Изл. 25). Он није био идол, али је представљао место Божијег присуства међу Израиљем. Народ се клањао Богу који се јавља кроз Ковчег, а не самом предмету.
2. Бакарна змија
У Бр. 21, 8–9 Бог заповеда Мојсију да начини бакарну змију. Ко би је погледао са вером, био би исцељен. Исцељење није долазило од метала као таквог, него од Бога који је кроз тај видљиви знак деловао.
3. Позивање Јелисеја и Илијин огртач
Када Бог позива Јелисеја за пророка,
„И отиде Илија оданде и нађе Јелисеја сина Сафатова… и баци свој огртач на њега.“ (3. Цар. 19, 19)
Огртач овде није магијски предмет. Он је видљиви знак Божијег избора и пророчког призива.
Непосредно пред своје вазнесење, „Узе Илија свој огртач, сави га и удари њиме по води, и она се раздели на обе стране.“ (4. Цар. 2, 8 )
Након Илијиног узношења на небо, исти огртач остаје Јелисеју:
„Подиже огртач Илијин који беше спао с њега, врати се и стаде на обалу Јордана. И узе огртач Илијин који беше спао с њега, удари по води и рече: Где је Господ Бог Илијин? И кад удари по води, она се раздели на обе стране, и пређе Јелисеј.“ (4. Цар. 2, 13–14)
Овде је веома важно да библијски текст не представља огртач као неку врсту амајлије. Напротив, Јелисеј призива Бога: „Где је Господ Бог Илијин?“ Дејствује Бог, а огртач је знак Божије силе и континуитета пророчке службе.
3. Јелисејеве кости
Када је мртвац додирнуо кости пророка Јелисеја, оживео је (4. Цар. 13, 21). Тешко је замислити јаснији старозаветни пример да Бог може деловати кроз материјалне остатке светог човека.
Нови завет
1. Крвоточива жена
Жена која је боловала дванаест година дотакла је крај Христове хаљине и оздравила (Мт. 9, 20–22; Мк. 5, 25–34). Није тканина сама по себи исцељивала, али је Бог деловао кроз тај додир.
2. Сенка апостола Петра
„Тако да су болеснике износили на улице… да бар сенка Петрова осени кога од њих“ (Дап. 5, 15). Апостол Лука не исмева такво понашање као сујеверје, него га наводи као сведочанство Божијег дејства.
3. Убруси и појасеви апостола Павла
„Тако да су убрусе за зној од тела његовог [апостола Павла] или појасеве носили на болеснике и они се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих“. (Дап. 19, 12)
Ово су чињенице, на којима треба темељити и социологију релегије, онда када она као наука жели да говори о смислу хришћанских молитвених гестова. Нажалост, оно што смо чули у „Утиску недеље“, није био глас науке, већ злоупотреба једне научне дефиниције (фетишизам) у чисто идеолошке сврхе, па чак и у сврхе артикулације мржње према СПЦ. Кажем, злопупотреба научне дефиниције – јер је једна хришћанска радња (поклоњење Часном појасу Пресвете Богородице) бесмислено угурана у страну дефиницију, која никако не описује суштину самог поменутог религијског геста. То је као када шимпнзи дате коцку и три рупе – троугластог, округлог и квадратног облика, а он покушава да је гурне у троугласти отвор, па вас онда убеђује да је то што држи у руци кугла а не коцка.
ФОТО: фејсбук
