Селекција будућег шампиона – гдје заправо почиње?

Пише: Слободан СТАРЧЕВИЋ, фудбалски тренер

Данашњи текст који сам читао у „The Economistu“ натјерао ме да једну тему о којој у спорту говоримо готово свакодневно – селекцију – погледам из потпуно другачијег угла.

Силицијумска долина данас улаже озбиљан новац у компаније које родитељима, у процесу вантјелесне оплодње, нуде генетско тестирање више ембриона прије него што се одлучи који ће бити имплантиран.

До сада смо такву технологију углавном везивали за покушај избјегавања тешких насљедних болести.

Али граница се помјера.

Данас се већ говори о процјенама генетског ризика за различите болести, али и о полигенским процјенама особина као што су висина или интелигенција. Неке компаније иду и даље, према процјенама боје очију и косе.

То још увијек не значи да можемо „наручити“ интелигентно, високо или спортски талентовано дијете. Комплексне особине настају дјеловањем огромног броја гена, али и средине, одгоја, тренинга и безброј других фактора.

Али сама чињеница да смо дошли до тачке у којој се о томе озбиљно разговара отвара огромно питање:

гдје ће једног дана почињати селекција спортисте?

У спорту се годинама препричава прича о Анти Костелићу, оцу Ивице и Јанице, који је наводно још прије рођења дјеце размишљао о томе какве би биолошке предиспозиције требало да има мајка његове будуће дјеце како би одговарала његовој визији будућих спортиста.

Колико је у тој причи чињенице, а колико спортског мита, мање је важно од питања које она отвара.

Јер генетика може дати почетни потенцијал – висину, структуру тијела, експлозивност, брзину, одређене физиолошке предиспозиције.

Али не производи фудбалера.

Ту тек почиње друга, по мени много важнија селекција.

Избор средине.

Избор тренера.

Избор клуба.

Избор нивоа такмичења.

Избор тренутка за одлазак.

И избор сваке сљедеће степенице у каријери.

Зато су овог љета посебно занимљиви примјери Амара Дедића и Тарика Мухаремовића.

Дедић је са 24 године стигао у Њукаслу, али иза тог трансфера постоји читав развојни пут кроз аустријски систем, Лиферинг и Салзбург, Волфсбергер, Марсељ и Бенфику. Неwцастле је његов трансфер из Бенфице потврдио 18. августа.

Тарик Мухаремовић је са 23 године стигао у Леедс из Сассуола. Ни његов пут није био пречица: Аустрија, Волфсбергер, Јувентус, Сасуоло, Серија Б, Серија А – па Премијер лига. Лидс је његов петогодишњи уговор потврдио 17. јула.

А онда имамо вјероватно најбољи примјер са наших простора – Едина Џеку.

Сарајево и Жељезничар.

Чешка.

Теплице.

Њемачка.

Волфсбург.

Титула првака Бундеслиге.

Манчестер ситy.

Премиер лига.

Није из Сарајева отишао директно у Манцхестер.

Његова каријера грађена је степеницу по степеницу.

И управо ту видим везу између чланка из Тхе Ецономиста и фудбала.

Можда ћемо у будућности имати све више информација о генетском потенцијалу дјетета.

Али највећи посао селекције и даље ће почињати послије рођења.

Није довољно препознати ко је данас најбољи дјечак од 12, 15 или 18 година.

Морамо покушати процијенити:

Шта овај играч може постати са 23 или 25 година?

Која му средина данас треба?

Који тренер?

Који ниво утакмица?

Када треба остати?

А када направити сљедећи корак?

Дедић, Мухаремовић и Џеко показују да пут до Премијер лиге не мора бити најкраћи.

Мора бити прави.

Зато је можда будућност селекције мање у питању:

„Ко је данас највећи таленат?“

а много више у питању:

„Који потенцијал имамо пред собом и какав развојни пут морамо направити да би се тај потенцијал једног дана заиста претворио у врхунског играча?“

Јер врхунски фудбалер није резултат једне селекције.

Он је резултат низа добрих селекција током читавог развоја.

ФОТО: фејсбук