Скрнављење монаха у социјалистичкој Русији
Пише: Српскопитање
Шездесетих година двадесетог века, за владавине Хрушчова, органи руске обавештајне службе КГБ, уз садејство војске, плански су чешљали Кавкаске горе – тражили су све који су се тамо скривали, понајпре монахе, које су после слали у поправне заводе.
Ја сам био официр, члан Комунистичке партије, командант хеликоптерске јединице, са огромним летачким искуством у планинама.
Тада на Кавказу су ми дали задатак: пратити хеликоптером групу одбеглих монаха.
У кабини је било веома загушљиво.У подножју планине пењало се једанаест монаха у црним одећама. Мало иза њих, у зеленим униформама, пратили су их војници.
Оценивши стање, предајем заповест:
– Земља? Ја сам – ваздух. Монаси се крећу на врх планине. Полако сужавајте круг и заскочите их када процените. Пријем.
Две ноћи ми смо пратили те монахе и операција је дошла до свога краја. Ја нисам знао шта ће бити са њима када их ухапсе. Само сам извршавао наређење претпостављених.
Монаси су дошли на највиши врх. Иза су их притисли пси, а испред је био бездан-провалија. Учиних још један круг хеликоптером и прелетех преко њих. Ветар од лопатица летелице је заталасао њихову косу и одећу. Очајање се видело на њиховим лицима, личили су на чопор притиснутих вукова.
Одједном, поче се дешавати нешто необично. Монаси стадоше у круг, ухватише се за руке и падоше на колена. Почеше се молити. Затим сви заједно устадоше и дођоше на крај литице.
«Неће ваљда скочити? То би била сигурна смрт! Нису ваљда решили да изврше самоубиство?» — с досадом помишљах и предадох заповест:
– Земља? Земља? Не прилазите ближе, они ће скочити! Пријем.
– Ваздух? Да – земља. Чекам пет минута и крећем. Немамо времена – скоро ће мрак. Пријем.
-Схватио. Крај везе.
Не склањајући поглед са тих монаха, видим један од њих у средини, узе два штапа, сложи их крстообразно, три пута полако прекрсти и благослови. Он одједном скочи право у провалију!!! Рекох готов је, кад оно видим човек виси у ваздуху, јер са висине сам добро гледао да не стоји на земљи а виси у ваздуху!? Затим он полако поче ходати као по земљи, мирно, а за њим и остали, један за другим, према врху планине, док их облаци не сакрише. Од тога умало не изгубих контролу над ваздухопловом којег мирно спустих на ливаду. Угасих мотор, седох у неверици, кад после двадесет минута стигоше војници:
-Друже капетане, где су они? Куда су побегли монаси? Попели смо се на врх, али их тамо нема.
-Они… они су отишли на небо! -рекох.
Громки војнички смех с пратећим ехом одјекиваше планином.
Пуковник кружаше по канцеларији вичући:
– Потрудите се објаснити, друже капетане, где су нестали монаси, које смо пратили две ноћи, и како сте војску наводили на погрешан траг?!
– У моје објашњење ви ионако нећете поверовати, друже пуковниче. Стога, дајте ми партијску књижицу и решење о напуштању активне војне службе.
Изишавши из војске примих Крштење и постадох верујући православни хришћанин.
Преузето са Фб профила: Тања Давидовић
ФОТО: фејсбук
