Бањалука престоница НДХ

(Улога Кристијана Крековића)

Пише: Зоран ПЕЈАШИНОВИЋ, историчар

Није непознато да је Анте Павелић размишљао да од Бање Луке начини некакву престоницу, сједиште дипломатског кора и владе НДХ. О томе је јавно говорио ратним извјештачима и новинарима, а у једном мађарском листу с почетка 1943. године читамо образложење те идеје. Бања Лука, како се вели, има добар положај „заштићен високим планинама”, а њена „историјска и вјерска прошлост, објашњавају зашто је нова хрватска држава изабрала управо овај мали град за своју будућу престоницу”. Бања Лука је, додаје се, „град оријенталног изгледа, смјештен у прелијепој долини и окружена вртовима”, те као таква још са својим централним положајем „више одговара карактеру нове Хрватске него западњачки оријентисани Загреб, који се налази близу нових државних граница”.

Одлука поглавника Анте Павелића да Бању Луку третира као будућу престоницу објашњава се и пренасељеношћу Загреба. Планови су, како читамо, већ припремљени, а по њима Бања Лука би требало да постане сједиште владе НДХ и дипломатског кора, док би Загреб и даље остао привредни и културни центар државе. У граду на Врбасу је предвиђена, наводно, изградња велике административне четврти, нових вила и стамбених насеља. Постојећи центар града би се модернизовао и претворио у трговачко средиште, док је на периферији планирана зона за фабрике које би користиле локалне ресурсе. Посебно одељење хрватских државних жељезница добило је задатак да Бању Луку укључи у главну железничку мрежу земље. Планирано је подизање пруге Бања Лука–Бихаћ, те нових веза према Далмацији, као и повезивање са главном пругом Загреб – Земун трасом преко Лијевча.

Занимљиво, до данас је мало познато да је за израду планова „нове Бање Луке”, која би се звала само „Лука” (по некима „Антинград”), ангажован Кристијан Крековић (1901–1985), већ тада признати сликар и архитекта, родом из околине Модриче. Крековић је дјетињско и младост провео у Тузли, а потом студирао сликарство и архитектуру у Бечу и Паризу. Био је веома даровит, па је још као младић награђиван престижним међународним сликарским признањима. Са тридесет и нешто вратио се у Тузлу, те радио у Загребу, Београду (портретисао је и краља Александра Карађорђевића)… Када је рат захватио Европу, преко хиљаду дјела пребацио је у Београд, али су управо тамо страдала од њемачких бомби. Занимљиво је да Павелићу у одлуци да управо Крековић направи планове за нову Бању Луку, као још неколико револуционарних пројеката преуређења Загреба (рецимо, колосални Хрватски пантеон са Павелићем на врху на мјесту Колодвора), није сметао умјетников брак са Јеврејком из Париза, Зином Певзнер, даровитом пијанисткињом.

Поглавник је о Бањој Луци као главном граду велике хрватске државе, наводно, маштао још прије рата, а у прилог тези да је по доласку на власт имао озбиљне планове иде чињеница је већ крајем априла 1941. године одлучио да се потпредсједништво Владе НДХ и нека министарства стационирају управо у Бањој Луци. Касније ће се почети и рушењем неких објеката у Мештровићевој улици, у близини Ферхадије, те са полагањем темеља за владина здања. Ти импулси дали су крила Виктору Гутићу – који је, како свједочи Хрвоје Магазиновић, и сам пред рат најављивао да ће Бања Лука бити нова престоница – да распламса страсти и глорификује значај такве политике, тиме и себе самога. Овдје, ипак, ваља нагласити да одлука о новој престоници НДХ никада није званично донесена, а устанци на терену и укупни ток рата су фокус поглавникове политике неминовно закретали на све интензивнији оружани отпор усташкој страховлади и, уопште, егзистирању НДХ. То даје простора тврдњама да је цијела прича била „мамац” са циљем да се за усташку државу придобију босанскохерцеговачки муслимани. У сваком случају, одлуке и послови у вези са новом престоницом пролонгирани су за „боља времена”, а цијенило се да би се читав пројекат могао завршити за неколико година, у чему је Павелић, јасно, рачунао на побједу нациста.

Исход рата је, ипак, био другачији. Бјежећи од руке правде, Павелић се нашао у „пацовским каналима”, а Крековић је од нових власти суђен због сарадње са непријатељем (неки аутори посљедње ријечи стављају под наводнике – ми нећемо). Забиљежено је да је 1947. године и несуђени архитекта „нове Бање Луке” побјегао из Југославије, а живот и веома успјешну каријеру наставио у Европи, да би се 1955. године, од раније фасциниран цивилизацијом Инка, настанио у Перуу. За афирмисање перуанске прошлости и културе добио тамошње држављанство и титулу почасног грађанина Кускоа, као и једну улицу у том древном граду. Ускоро се винуо међу најцјењеније свјетске портретисте а постао је, чак, и ангажовани заговорник толеранције међу расама, народима и религијама, мада се и данас за његово најпознатије дјело узима велика композиција „Егзодус двадесетог стољећа”, посвећено страдању усташа у Блајбургу крајем рата. Портретисао је многе свјетске угледнике, дружио се крунисаним главама, са Гандијем, папама… Познат је његов портрет папе Јована (Ивана) Павла ИИ са четворо дјеце различитих раса. Посљедње двије деценије живота (1965–1985) провео је у Палма де Мајорки, гдје данас постоји Крековићев музеј, који је још за његова живота отворила шпанска краљица Софија.

О Кристијану Крековићу се много зна, али не и о његовој улози у вези са Бањом Луком. Уистину, конкретнији послови са циљем претварања Бање Луке у овакву или онакву престоницу НДХ су, како смо рекли, остављени за послије рата, али то не значи да Крековић није ништа радио на повјереном му задатку. У том смислу, није нам познато да ли је начинио било каква идејна рјешења или скице „нове Бање Луке” и да ли је шта од тога сачувано. Ако јесте, било би то занимљиво видјети. Или је боље да такво нешто – ако и постоји – заувијек остане прекривено прашином. Из више разлога!

ФОТО: фејсбук