Бој код Иванковца, побједа која је означила прекретницу Првог српског устанка

На данашњи дан 1805. Срби први пут потукли регуларну турску војску

Извор: Политика

У Боју На Иванковцу, код Ћуприје, Срби су 18. августа 1805. године, први пут током Првог српског устанка потукли регуларну турску војску коју је упутио султан, чиме је Карађорђева буна преарасла у отпор турској власти уопште, а не само одметницима попут дахија односно јањичара, како је било у раној фази устанка.

Српска победа на Иванковцу била је стога преломни моменат Првог српског устанка, односно Српске револуције, како је тај период српске историје назвао знаменити немачки историчар Леополд Ранке.

Претходни, изненађујући успеси устаника, као заузимање појединих градова, забринули су султана у Истанбулу. Лета 1805. Срби су заузели и Карановац, данас Краљево, односно Ужице, тада велико турско упориште.

Иако је све време током ране фазе буне наглашавано да се Срби боре искључиво против одметника од султанове власти, дахија, јањичара, и уопште самовоље и злоупотреба оних који не поштују регуларну власт, распламсавање бунта забринуло је султана Селима Трећег.

Султан тада упућује Бећир пашу, босанског везира, негдашњег београдског пашу, и то званично као помоћ Србима, с несумњивом намером да он некако спута, заузда, устанике.

Пошто је Бећир паша јула 1804. ушао у Београд, дахије беже низ Дунав, искрцавши се на данас потопљено острво Ада Кале у Ђердапској клисури, настањено Турцима.

Тамо их сустиже војвода Миленко Стојковић, ког је Карађорђе послао да их зароби по налогу Бећир паше.

Стојковић их је међутим посекао, савладавши их после борбе у ноћи 5/6 августа 1804. пошто су одбили да се предају.

Настојање Бећир паше да спута Карађорђеве устанике није успевало услед неповерења Срба, који су тражили додатне гаранције, зато што су се јањичари још увек налазили по варошима широм Србије односно пашалука.

Паралелно, Карађорђе шаље депутације с молбама за помоћ. Извесна обећања уз скромну помоћ добијени су једино у Петрограду.

Селим Трећи тада наместо Бећир паше на челно место пашалука у Београду именује нишког Хафиз пашу, великог непријатеља Срба, који је уживао глас енергичног човека, притом посебно одлучног верника. Хафиз, изворно арапска реч, је била ознака за појединце који свих 114 сура Курана знају напамет.

Паралелно, српска депутација која се налазила у Истанбулу, упућена је да надаље преговара са Хафиз пашом.

Одлука устаничких првака, на челу с Карађорђем, била је да уопште не приме Хафиз пашу, односно да му онемогуће пролаз у Београд, средиште пашалука.

Скадарском Ибрахим паши, који је тада запретио да ће на Србе кренути са чак 100.000 војника, одговорено је такође одлучно.

Хафиз паша се затим, са војском од приближно 15.000 војника, запутио из Ниша на север ка Београду.

Српски устаници дочекали су га код Параћина. Уследили су окршаји, како код Параћина тако и око Иванковца.

Утврђивање код Иванковца осмислио је војвода Миленко Стојковић. Изграђене су три палисадне тврђаве, шанчеви, и два редута (квадратна или трапезоидна мања земљана утврђења). Српски положаји, утврђења, покривали су укупуно површину од приближно 200 хектара.

Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Стојан Козар предводили су око 2.000 Срба, утаборених на Иванковцу код Ћуприје.

Паралелно, Карађорђе се утврдио код Јагодине, западно од Иванковца, са 4 до 5 хиљада устаника.

Била су присутна и невелика ојачања под заповедништвом Стевана Синђелића из Ресаве, Илије Стојишића из Хомоља, Милисава Црноречанина, Павла Матејића.

Основна намера Срба, односно устаничких првака, била је онемогућавање пролаза Хафиз паше и његове војске пут Београда, стога је правац кретања Турака запречен.

Линија фронта која је тако створена била је ширине око 15 километра, дубине приближно 4 километра.

Укупно, Срба било је до 7.000, док је Турака било око 15.000 уз битно бољу опрему.

Хафиз паша је, пошто му није успело да подмити Миленка Стојковића, проценио да је боље да прво удари код Иванковца.

Ујутро 18. августа, започели су напади Турака на српске положаје на Иванковцу.

Прво је наступала коњица, за њима и пешадија. Коначно, после тешких целодневних борби Турцима је успело да увече запоседну један редут.

Према сведочењима, тог дан било је две десетине науспелих турских напада на српски главни шанац.

Исто се понављало и наредног дана, да би трећег дана пошто су три турска напада такође одбијена, Хафиз паша одлучио да се се повуче према Параћину.

Необичним стицајем околности, те вечери, једним топовским пројектилом Хафиз паша је рањен, да би потом умро током павлачења у Ниш.

Срби су на тај начин код Иванковца извојевали потпуну победу.

Султан Селим Трећи затим је против Срба прогласио џихад, исламски свети рат.

После Иванковца Карађорђева буна прерасла је у устанак против турске власти уопште, наместо дотадашње борбе против султанових одметника, дахија и јаничара, био је то преломни моменат Српске револуције.

ФОТО: фејсбук