Невјероватна и трагична судбина Стевке Ђурђевић

Српска хришћанка којој се дивио и владика Николај Велимировић

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Ако до сада нисте чули за Свету Стефаниду Битољско-Скадарску (световно Стевка Ђурђевић, 1887–1945), њена животна прича ће вас оставити без даха. То је прича о великом егзодусу нашег народа, ратном паклу и тајни која је деценијама била сакривена у једном прашњавом џаку на тавану манастира Високи Дечани.

Ево како је изгледао крсни пут жене коју је чувени владика Николај описао као „највећу хришћанку коју је срео у животу”.

Од прогона из новоуспостављене државе Албаније (аустроугарског протектората) па до пакла у Метохији.

Стевка је рођена 1887. године у Враки код Скадра, у Србији данас мало познатој енклави у којој је наш народ вијековима опстајао. Након сурових притисака и прогона, њена породица је почетком тридесетих година прошлог вијека била принуђена да напусти Албанију. То је био период отвореног геноцида над Србима и Грцима у Албанији када су им забрањена законом српска и грчка имена и превођена у албанска, забрањен српски и грчки језик чак и приватно те период масовног разарања превасходно српских цркава, манастира и гробаља на сјеверу нове државе – Албаније.

Све оно што смо гледали током Мартовског погрома на Косову и Метохији 2004. године или током егзодуса Срба у јуну 1999. године идентично се дешавало у Албанији након Првог свјетског рата.

Иако је Албанију створила Аустроугарска како би спријечила излазак Краљевине Србије на море, овај протекторат је остао у својству државе под притиском Италије али и уз одобрење Београда због „добре воље албанских власти да се омогући Српској војсци повлачење ка Крфу“.

Нажалост, та „добра воља“ је била само политичка у датом тренутку будући да је недуго по завршетку рата дошло до отвореног геноцида над Србима на тој територији и потпуног брисања трагова постојања Срба на земљи гдје су вијековима живјели, у Скадру – родном граду цара Душана и бившој српској престоници, у наширокој земљи Светог Јована Владимира..

Као и хиљаде других Срба, тако је и породица Ђурђевић свој нови дом пронашла у избјеглиштву унутар Краљевине Југославије. Доселили су се у село Дреновац код Клине, у Метохији.

Ипак, Стевку земаљски живот и стварање породице нису занимали. Била је потпуно окренута дубоком духовном животу и мистици, због чега одлази на југ, у Македонију. У манастиру Светог Христофора код Битоља се монаши и добија име Стефанида. Тамо је њен несвакидашњи дар уочио и чувени Свети Јован Шангајски, који јој постаје духовни вођа, док она већи дио рата проводи помажући дјеци у битољском сиротишту „Богдај”.

Страдање породице на Космету и бизарна оптужба Нијемаца!

Током Другог свјетског рата, Косово и Метохија падају под окупацију фашистичке Италије, која ову територију припаја такозваној „Великој Албанији”. Наступају језиви дани за тамошње Србе. Албански балисти и вулнетари упадају у Стевкино село Дреновац код Клине, врше масовни покољ над српским становништвом и спаљују кућу њене породице.

Мати Стефанида, која је тада била у Битољу, није ни знала каква је трагедија задесила њене најближе у Метохији. Међутим, ратни вихор стиже и до ње. Како је живјела повучено и специфично, њемачким окупационим снагама у Битољу постаје сумњива. Хапсе је под лажном оптужбом да скрива и лијечи „бандите”.

Иако стара и немоћна, њемачки војници према њој показују невиђену бруталност – везали су је за возило и вукли улицама Битоља. Од задобијених повреда, у страшним мукама, преминула је 14. маја 1945. године, буквално неколико дана пред капитулацију Њемачке и завршетак рата.

Тајна са дечанског тавана: Откриће из 1963.!

Њена задивљујућа размишљања и писма замало су заувијек нестала у рушевинама рата. Међутим, 1963. године дешава се филмски обрт. Тадашњи студент теологије – а касније чувени Митрополит Амфилохије Радовић – претурајући по тавану манастира Високи Дечани, проналази стари, прашњави џак.

У њему су се налазиле свеске исписане руком ове полуписмене жене из Скадра. Када је почео да чита, Амфилохије је остао у шоку: текстови су били толико дубоки, емотивни и мудри да су могли да парирају дјелима највећих свјетских филозофа и хришћанских мислилаца. Свеске су касније објављене под насловом „Исповијести једне хришћанке”.

Српска православна црква је Стевку званично канонизовала као Свету преподобномученицу Стефаниду у мају 2024. године, чиме је њена трагична, али величанствена судбина коначно спасена од заборава.

ФОТО: фејсбук