Владике и Принцип
(Мало другачије виђење Видовдана)
Зоран: Зоран ПЕЈАШИНОВИЋ
Принципови пуцњи на Видовдан 1914. године изазвали су међу старјешинама Српске православне цркве у Аустроугарској јавне изразе жалости и саучешћа због погибије престолонасљедника Франца Фердинанда и његове супруге.
Тако горњокарловачки епископ Иларион Зеремски одмах по атентату издаје Окружницу свештенству и црквеним општинама, у којој је смрт надвојводе и његове супруге назива „страшним догађајем“ и „тешком тугом“. За то је крива „зликовачка рука“, која је извела „паклени чин“ и изазвала „гнушање и ужац целог културног света“. Зато налаже да се у свим парохијама служе парастоси, да звона огласе жалост, да се по школама и установама одрже помени и да се вјерници позову на молитвено учешће у богослужењима. Уз све то, позива на оданост престолу и законитим властима.
Сарајевски митрополит Евгеније Летица (иначе, први бањалучки владика) поводом атентата наглашава да Срби у Аустроугарској треба да буду захвални Хабзбуршкој династији због, како вели, напретка и културног развоја, упозоравајући да се одговорност за атентат не може приписати цијелом српском народу. Аустроугарској треба да буду, додаје, захвални и Срби из Србије и Црне Горе, јер „кад су у борби против Турске тражили помоћ од Русије, она их је упућивала Аустроугарској“. Зато, закључује, Срби жале „што су се у њиховој средини нашла два младића, који су извршила атентат.“
Шлаг на кољиво даје пакрачки епископ Мирон Николић, који је у том тренутку и администратор Карловачке патријаршије (патријарх Лукијан је мистериозно и монструозно убијен претходног септембра). У Посланици написаној сутрадан по аустроугарској објави рата Србији, владика Мирон поручује како је „Бог допустио овај рат“ и позива на безусловну оданост Фрањи Јосифу, истичући да га Срби треба да буду „вјерни поданици“ и „достојни синови љубљенога владара свога“. Штавише, својим вјерницима, будућим кајзеровим солдатима даје савјет: „Савјетујем и вама, на које је управљен убојни поклич, вама, које је ратна трубља већ позвала и које ће још позвати, савјетујем вам, да се покажете и ви достојним синовима онијех отаца који су крв своју пролијевали за Господар свога и отаџбину своју с мачем у руци, а с пјесмом у устима полазили у бој, у крвави бој…“ (Занимљиво, владика Мирон ће опстати у епископској столици и у новој, југословенској држави и то све до смрти, фебруара 1941. године, те ће тако постати свештеник СПЦ са рекордних 51 годину на челу неке епархије).
Ова прича нема наравоученије. Или, можда, има?
ФОТО: фејсбук
