Јесу ли се муслимани из Сребренице, припадници 28. дивизије, уплашили Срба и Српске освете па кренули на пут дуг 100 километара?

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

Познато је да је Војска Републике Српске без значајнијих борби ушла у Сребреницу 11. јула 1995. године, а да су припадници 28. дивизије, не желећи да се предају српским командантима на лицу мјеста, побјегли у шуме изнад Сребренице и формирали колону која је требало да се пробије до Тузле. У тај пробој су кренули 12. јула у раним јутарњим часовима, остављајући иза себе дјецу, жене, сестре, мајке и очеве – њих око 25.000 – 30.000.  

Нису бранили Сребреницу, нису хтјели да се предају у Сребреници гдје су имали какав-такав надзор снага УНПРОФОР-а, оставили иза себе своје најближе и кренули у пробој кроз српске положаје!? Јесу ли се то уплашили да ће их Срби поубијати, без обзира на то што се ту налазе припадници Холандског батаљона? Зашто су мислили да ће их Срби поубијати? Можда због свих оних злочина које су починили у српским селима око Сребренице у 1992. и 1993. години, али и злочиначког понашања према заробљеним Србима које су држали у логорима у Сребреници?

Муслимани из Сребренице имали су неколико логора за српско становништво и заробљене Србе. Кроз те логоре је прошло више од 120 људи, укључујући жене и дјецу.

„Зграда Основног суда“

Затвор у згради Основног суда у Сребреници био је централно мјесто заточења Срба у периоду од маја 1992. до почетка 1993. године. Овај објекат је, према свједочењима преживјелих и судским списима, служио као мјесто за сурову тортуру. Заробљеници су држани у канцеларијама и подрумским просторијама зграде суда. Објектом је управљала војна полиција под командом Насера Орића.

Илија Ивановић је девет месеци био заточен у овом логору. Свједочио је да су премлаћивања била свакодневна и изузетно сурова. Стражари и цивили су га тукли палицама, кундацима пушака, ланцима и електричним кабловима. Посебно је истицао ударање по табанима и виталним органима. Заробљеници су често морали да прођу кроз „шпалир“, а стражари и окупљени грађани су их немилосрдно ударали чим би изашли из ћелија. Сведочио је о употреби индустријске струје или војних телефона (индуктора) којом су изазивали шокове током испитивања. Навео је да су Зулфо Турсуновић, Кемал Мехмедовић (Кемо) и Амир Мехић често улазили у ћелије затвореника и били врло окрутни према затвореницима.

Детаљно је описао страдање Бранка Закића. Око 10 Срба заробљених на Петровдан 1992. године у селу Залазје доведено је у ову зграду. Њихова тијела су пронађена тек 2010. године у масовној гробници на локалитету Залазје. Међу њима су били Иван Ривић, Мисав Илић и Саво Млађеновић, судија Слободан Илић…

„Бивша полицијска станица“

Логор у бившој полицијској станици у Сребреници служио је као заточенички објекат за Србе у два кључна периода: од септембра до октобра 1992. године и од децембра 1992. до марта 1993. године. Заробљеници су држани у ћелијама и канцеларијама зграде полицијске станице у самом центру Сребренице. Затвореници су били изложени систематичном пребијању палицама, ланцима и кундацима пушака. Свједочења помињу да су батине вршили како истражитељи, тако и други затвореници или цивили којима је дозвољаван улазак.

„Пилићарник“

„Пилићарник“ у Горњим Поточарима био је један од најсуровијих и најнехуманијих објеката за заточење Срба на подручју Сребренице током 1992. и 1993. године. Назив је добио јер су заробљеници држани у објектима који су прије рата служили за узгој пилића. Заробљеници су држани у металним кавезима и бетонским боксовима предвиђеним за животиње. Под је био бетонски, без икакве постељине, гријања или прозора. Заточеницима није дозвољавано одржавање основне хигијене, а храна им је давана у минималним количинама, често само једном дневно или сваки други дан. Преживјели су свједочили да су спали на испод 50 килограма тежине.

Заробљеници су извођени ван објекта или тучени унутар кавеза кундацима, дрвеним летвама и кабловима. Тако су Муслимани убили учитеља Божидара Ковачића, затим Миомира Ђукића из Зенице, више Илића из Факовића и многе друге. Физички способнији заробљеници су коришћени као „живи штит“ на линијама фронта или су присиљавани да копају ровове за потребе муслиманских јединица под сталном пријетњом ликвидацијом. Затвореници су често присиљавани да лају као пси или да једни друге туку пред стражарима. Највише заробљеника у овај логор доведено је након напада на српска села Брежани, Кравица и Факовићи. Многи од њих никада нису изашли из „Пилићарника“.

„Логор у селу Роваши“

Логор у селу Роваши, које се налази на подручју Церске која је била дио сребреничке енклаве, био је један од најозлоглашенијих заточеничких објеката под контролом муслиманских јединица са овог подручја током 1992. и 1993. године. Заробљеници су држани у просторијама локалне основне школе и приватним објектима (подрумима) у Ровашима. Преживјели су свједочили о екстремно нехуманим условима: изгладњивању, недостатку воде и свакодневним физичким тортурама. Многи заробљеници су овдје доведени након напада на српска села у околини Власенице и Милића. Радомир Кандић је свједочио да су заробљеници тучени кундацима, дрвеним палицама и ланцима, те да су поједини подлегли повредама на лицу мјеста. На овом локалитету је након рата пронађена масовна гробница са тијелима српских цивила и војника који су убијени у логору или његовој непосредној близини. Међу убијенима су идентификовани људи који су претходно заробљени на својим имањима.

И у другим селима око Сребренице Муслимани су држали своје локалне логоре.

Да ли је код Муслимана из Сребренице, припадника 28. дивизије, и оних искуснијих и новопечених регрута, страх од српске освете био баш толики да су морали да крену у пробој дуг око 100 километара, да се изложе српској артиљерији и специјалцима Војске Републике Српске обученим за борбе у шумама и ноћу и дању, прса у прса?

ФОТО: фејсбук