Изрежирана трагедија – када истина проговори кроз планирани хаос
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
Живимо у времену када се историја пребрзо пакује у политичке калупе, а чињенице често уступају мјесто унапријед скројеним наративима. На данашњи дан, 11. јула, навршава се још једна година од тренутка када су јединице Војске Републике Српске ушле у Сребреницу и ослободиле је. Тај догађај из јула 1995. године остао је уписан као једна од најважнијих, али и најкомплекснијих тачака одбрамбено-отаџбинског рата.
Док муслимански дио Сарајева и корумпиране политичке елите користе Сребреницу као вјечни штит за прикривање сопствене неспособности, изношење чињеница о страдању 3267 Срба у средњем Подрињу остаје темељ борбе за историјску правду. Међу српским жртвама, поред војника палих у борбама, налази се огроман број стараца, жена и дјеце који су убијени на сопственом кућном прагу, што јасно разобличава пројекат селективног јавног памћења касабе. Када се томе додају чињенице о војним губицима од око три и по хиљаде муслиманских војника страдалих у борбама током бјежања према Тузли, постаје јасно да је цијели сукоб био дубоко оркестриран споља.
Овај рат је у суштини одговарао једино Њемачкој, која га је и потпалила, након чега се укључио цијели тзв. колективни запад. Контролом медија и куповином политичара, страни спонзори су од времена Аустро-Угарске до данас успјели да окрену комшије једне против других. На тај начин су овдашње муслимане увукли у наратив искључиве жртве, помутивши им здрав разум тако да не виде да им комшија Србин никада није био стварни непријатељ. Да је читава представа око пада енклаве била унапријед осмишљена, мада јако лоше спроведена на терену, свједоче и унутрашњи извори из редова босанских Муслимана.
Ибран Мустафић, некадашњи предсједник Извршног одбора Скупштине општине Сребреница и један од оснивача Странке демократске акције (СДА) у том граду, представља једну од најконтроверзнијих и најцитиранијих фигура када се говори о унутрашњим сукобима и критици муслиманског војног и политичког врха током рата. Његово свједочење, преточено у књигу „Планирани хаос 1990-1996“ (објављену 2007. године), као и потоњи искази перед судовима и у медијима, често се наводе као кључни доказ за тврдње о унапријед припремљеном сценарију за пад Сребренице. Ево неколико детаља и чињеница које је Мустафић изнио, а које освјетљавају унутрашњу динамику и политичке манипулације унутар саме енклаве:
ДОГОВОРЕНИ ПАД И ЖРТВОВАЊЕ СРЕБРЕНИЦЕ
Главна теза коју Мустафић заступа у својим свједочењима јесте да је Сребреница била предмет политичке трговине између тадашњег предсједника Предсједништва Босне и Херцеговине Алије Изетбеговића и међународних фактора. Мустафић тврди да је постојао план да се Сребреница жртвује како би се добио повод за НАТО бомбардовање положаја Војске Републике Српске и како би се издејствовала међународна интервенција.
У том контексту, он је описивао састанак сребреничке делегације са Изетбеговићем у Сарајеву, гдје је, према његовим ријечима, пренијета Клинтонова понуда о уласку НАТО-а у рат уколико српске снаге уђу у Сребреницу и изврше покољ над најмање пет хиљада муслимана. За Мустафића, пад града у јулу 1995. године био је лоше изрежирани сценарио у којем су сопствени грађани свјесно препуштени сувише јаком противнику.
УНУТРАШЊИ ТЕРОР И СУКОБИ
Мустафић је у својим јавним иступима отворено говорио о дешавањима унутар саме заштићене зоне УН-а у периоду од ’92 до’ 95 године. Он је детаљно описао атмосферу безакоња, шверца и криминала коју је, према његовим тврдњама, контролисао тзв. војни врх у Сребреници на челу са оптуженим ратним злочинцем Насером Орићем.
Према Мустафићевим свједочењима, у енклави је владао војни терор у којем су ликвидирани и неистомишљеници унутар самог народа босанских Муслимана. Он је тврдио да је Сребреница била затвор за сопствено становништво које је држано као талац ратне политике Сарајева. Такође, описивао је нападе на српска села из заштићене зоне, наглашавајући да су ти напади провоцирали српску страну и свјесно навлачили одмазду на муслиманско становништво у граду.
МЕЂУСОБНИ СУКОБИ ТОКОМ ПРОБОЈА
Један од најзначајнијих сегмената Мустафићевог свједочења односи се на дешавања у колони муслиманских војних формација која се кроз шуме пробијала према Тузли након 11. јула. Према доступним подацима и његовим изјавама, колона која је бројала између десет и петнаест хиљада људи била је веома лоше организована, наоружана само дјелимично и остављена без јасне команде, прије свих6Насера Орића и њег8вох6сарадника која је претходно побјегла хеликоптерима за Тузлу и Сарајево.
Мустафић наводи да су у општем хаосу, страху и параноји унутар колоне избили тешки међусобни оружани сукоби између различитих фракција босанских Муслимана. Према његовим процјенама, значајан број муслиманских бораца у тој колони није страдао од дејства Војске Републике Српске, већ у међусобним обрачунима, активирању нагазних мина у паници, те у самоубиствима услијед потпуног губитка контроле. Он износи тврдњу да су постојали и спискови за одстрел неподобних појединаца унутар саме колоне.
КРИТИКА ЗВАНИЧНОГ НАРАТИВА И МАНИПУЛАЦИЈА БРОЈКАМА
Због својих ставова, Мустафић је у федералним медијима често маргинализован или проглашаван издајником, док су његова свједочења пред судовима у БиХ често праћена притисцима. Он је отворено критиковао рад тзв. Меморијалног центра у Поточарима, тврдећи да се на списковима страдалих налазе и људи који су погинули прије јула 1995. године у борбама око Сребренице, Братунца и Зворника, као и они који су касније живјели под другим идентитетима у иностранству.
Његово свједочење указује на то да је званични наратив заснован на строго селективним чињеницама, те да се избјегавањем унутрашње анализе командне одговорности тадашњег СДА врха свјесно прикрива сопствена кривица за трагедију становништва Сребренице. Истина која избија из „Планираног хаоса“ не дозвољава да се жртве ставе на кантар колонијалног инжењеринга, у којем су кућни прагови убијених српских стараца, жена и дјеце осуђени на медијски мрак. Памћење зла мора остати печат и вјечна казна за све нељуде који су учествовали у овој застрашујућој превари, а чији је коначни циљ био да се кроз лажне оптужбе српски народ трајно обиљежи као једини кривац за све страхоте Подриња.
ФОТО: фејсбук
