Поп из Метковића
Пише: Српскопитање
Причао ми је једном професор Борис из Сомбора. Његов отац је био парох у Матковићу и негде пред рат један поп из Невесиња замоли владику да га због здравствених разлога премести у Матковић. Борисовог оца премести владика у Невесиње а из Невесиња дође у Метковић. Није му било право, лепо се слагао са народом а и са католичким свећеником који је био диван човек и кућни пријатељ. Када је почео рат овај српски поп из Метковића нестаде и ништа се није знало о њему.
Године пролазиле, мали Борис порастао и отишао у Загреб да студира славистику. Није никада истицао да је Србин, као слухиста причао је перфектно икавицу, певао далматинске писме тако да су сви мислили да је он Хрват и католик.
Једном приликом другар студент позове га на излет код његовог ујака, светионичара. Успут му је причао како је ујак био у усташама до 1943.године а када је пала Италија прешао у партизане и завршио рат као мајор. Демобилисао се и запослио да ради као светионичар.
Излет је текао идилично, возили су се у чамцу, пили вино и певали. У једном тренутку овај ујак упита Бориса где је рођен и он одговори у Метковићу. У том тренутку започе дијалог:
Другар: Ујо, ниси ли ти закло једног попа у Метковићу?
Ујак: Нашег?
Другар: Ма не нашег, гркоправославног!
Ујак: А да да, замисли будале, када смо ми дошли у Метковић, наш поп позове гркоправославног код њега као да га сачува. Он будала одмах дошо. Започе смех и опис мучења попа из Метковића.
Борис каже мени, они се смеју а око мене се врти и небо и земља. Чим сам се вратио у Сомбор, испричао сам оцу. Он је сео и плакао. Плакао је за својим пострадалим саслужитељем. Плакао је и због свести да би он исто тако поступио и отишао на позив код свог пријатеља свећеника.
Борис је ово сведочење завршио речима: заклела се земља Рају да се све тајне сазнају!
Извор: фејсбук страница Сви ми који волимо СПЦ
ФОТО: фејсбук
