Покољ и депортација петровачких Срба
На данашњи дан 1941. започео масовни злочин хрватског режима НДХ у Босанском Петровцу
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
У ноћи између 22. и 23. јула 1941. године, власти Независне Државе Хрватске спровеле су сурову, планску акцију масовног хапшења српског становништва на подручју општине Босански Петровац.
Ова акција представљала је наставак системског геноцидног плана НДХ о потпуном физичком уништењу, протјеривању и застрашивању српског народа у Босанској Крајини, који је започет непосредно након успостављања хрватске власти у априлу исте године.
Ко је одведен? Хрватске патроле су затекле и похапсиле готово све српске мушкарце старости од 16 до 80 година који нису на вријеме успјели да напусте своје домове и склоне се у околне шуме Грмеча, Оштреља и Клековаче.
Обрт у селима: Хапшења су спроведена како у самој вароши Босански Петровац, тако и у свим околним српским селима (Колунић, Водјеница, Суваја, Смољана, Дринић, Капељук, Ведро Поље…).
Ухапшени Срби прво су доведени и затворени у зграду српске основне школе у Петровцу, као и у просторије Српског соколског дома, гдје су подвргнути физичком малтретирању, премлаћивању и одузимању свих личних ствари.
Пут без повратка: Депортација преко Кулен Вакуфа у комплексе логора „Јадовно”.
Убрзо након тога, ухапшеници су формирани у колоне, везани у ланце и жицу по двојица или четворица, те у камионима и сточним вагонима транспортовани преко Кулен Вакуфа и Бихаћа ка Лици.
Њихова крајња дестинација био је систем хрватских логора смрти Госпић-Јадовно-Паг, први организовани логорски систем за истребљење у НДХ.
Након стравичне тортуре у самом логору Јадовно на Велебиту, петровачки Срби су у непрегледним колонама довођени до ивице крашких бездана (попут Шаранове јаме и Јаме на Алагића Ђоту). Жедан и исцрпљени народ убијали су ударцима маљем, сјекирама и бајонетима у главу, након чега су њихова тијела – често још увијек жива – бацана у бездане велебитске јаме.
Повод за народни устанак (27. јул 1941).
Масовно хапшење 22/23. јула и вијести о депортацији и страшним злочинима који су потом услиједили у околним селима (попут покоља у селу Суваја) били су прекретница за српски народ Босанског Петровца и Дрвара.
Схвативши да им НДХ спрема потпуно истребљење, преживјели мјештани су се масовно одметнули у шуме и организовали у устаничке одреде. Само неколико дана касније, 27. јула 1941. године, букнуо је велики народни устанак у Дрвару, Босанском Петровцу и Грахову, када су српски устаници ослободили велики дио ове територије.
Иако су деценије посљератног периода системски потискивале истину о етничком и вјерском карактеру ових злочина под паролом „братства и јединства”, трагедија петровачких Срба из јула 1941. године остаје једна од најдубљих рана у историји Босанске Крајине.
Вјечан спомен и покој души свим невино пострадалим мученицима Босанског Петровца и Подгрмеча!
