Љубан Једнак и Хилмија Берберовић, сведочење жртве и кољача о масакру у глинској цркви…

Пише: Српскопитање

У банијском граду Глини, средином 1941. године, убијени су сви Срби старији од 16 година, потом је стрељано 1.200 Срба у оближњем Банском Грабовцу, да би крвави усташки пир врхунац достигао монструозним масакром у глинској цркви крајем јула 1941. Био је то један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ (а било их је на хиљаде). Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

„Тог 29. августа 1941., седео сам код куће, у Селишту. Људи су у селу и околини били заплашени, јер су колали гласови да усташе убијају све Србе изнад 16 година. Били смо сви на опрезу. Сваког су дана долазиле нове вести о намерама усташа. Говорило се, да су сад овде, сад тамо, некога убили. Али, ништа се поуздано није знало, и људи нису веровали да су гласине истините.

29. августа нахрупили су изненада усташе у село. Настала је кукњава и плач. Из свих су кућа извлачили мушкарце. Успео сам се провући и побегао сам у Балинац. Тек што сам се малко смирио у једној кући, кад дође једна баба: „Бежите, ево усташа!“

Опет сам побегао, овај пут у Гређане. Тамо су ми рекли, да су ме усташе већ тражили. Из овог су села већ били одведени сви мушкарци изнад 16 година. Било је међу њима и стараца од 80 година. Страх и ужас завладао је селом. Нико није знао шта ће бити са одведенима. Мајке и жене су нарицале и проклињале.

Сакрио сам се био за неко време и размишљао, шта да радим… Одлучих да потражим сигурније склониште и извучем се на цесту.

У зао час! На раскрсници налетим на усташу. Он ме зграби и одведе у кола. Било је ту више ухапшених. Сви су били заплашени и један другог питали, шта намеравају с њима усташе учинити. О, како сам био луд, што сам се дао од једног усташе хапсити! Требао сам да на њега навалим и побегнем, па би ме можда мимоишле патње које сам доживео.

Довели су нас у Топуско. Путем су нам псовали српску мајку, ругали нам се и говорили нам, уз намигивање, да нам спремају лепу свечаност. Слутили смо зло.

Питали су нас, да ли хоћемо да нас сместе у цркву, или у општину. Падали су разни одговори. И мене су питали. Видео сам, да је бесмислено бирати, па сам одговорио, да ми је свеједно.

Дали су ме у општину.

Бежати се није могло. Били смо окружени разбојницима који су били до зуба наоружани. Режали су на нас као бесни пси. Људи су дрхтали и знојили се, неки млади, још дете, плакао је. Гледао сам кроз прозор и посматрао пред кућом како се усташе церекају. Неке сам од њих познавао. Били су ту Фрањо Буторац и Стево Мулац. Нисам веровао да нас ови људи мисле убити. Та ми смо се познавали и никад се нисмо свађали! Дуго смо седели у општини, премештали се с ноге на ногу, шапутали и довијали се, што ће се догодити. Осетио сам глад, али хране није било.

Око три сата забруји пред општином камион. Провирих кроз прозор: камион је био крцат Србима из Старог Села, Катиновца и из Перне. Познавао сам многе, било је међу њима младића и стараца. Њихове су очи заплашено лутале.

Кад је камион стао, издере се усташа Тусић, да прегледају ухапшене, немају ли оружја. Почело је скидање с камиона, једног по једног. Ударци кундаком падали су по леђима и главама ухапшених. Запомагање и вика:

– Немојте, браћо! Спасите, кумим вас Богом! …

Псовке и ударци.

Нахрупише тада разбојници и к нама у собу и редом стадоше тући кундацима, ногама, шакама. По леђима једног старца, лупао је један усташа као по пању, одзвањало је мукло, и чули су се уздаси јадног човека.

Срушио се, али се опет придигао. Усташа га треснуо о врата и старцу је с чела прокапала крв на његову белу кошуљу. Један дечарац вриштао је и зазивао мајку. Ударци су летели са свих страна. Настала је гужва, дигла се прашина, људи су се склањали иза столова и ормара, крв је прскала на под. Простачке клетве и зверски смех усташа, помешали су се са виком и запомагањем беспомоћних жртава.

– Мајку вам српску, пишат ћете данас крв – урлали су подивљале усташе.

– Господине, па шта сам вам скривио. Немојте, ако Бога знате! Смилуј се! – Заклињали су тучени.

Разбојници су тученима превртали џепове и отимали им новац. Људи су сами вадили и давали паре, само да их не туку. Међу усташама је избила свађа због плена.

Код претраге једног човека, пронашли су 3000 динара и почели су се за те паре тући.

Онда су нас извели пред кућу. Вратио се празан камион. Гледао сам наоколо, нећу ли наћи које познато лице, које би ме могло спасити. Опазих мог старог знанца Ђуру Вукиновца. Разговарао је с једним усташом. Приближих му се и замолих га тихим гласом да се заузме за мене, да ме спаси. Гледао ме је у недоумици, али одмах стресе главом:

– Спасио бих те, Љубане, кад бих могао. Али видиш и сам, да не могу и не смем.

И окрену се. Пала је команда.

Око камиона усташе. Терају нас кундацима и цевима од пушака у камион. Несретници су се послушно и без отимања пењали. Многима је било тешко, јер су били испребијани. Кад је камион пошао, залетео се на мене Ђуро, којега сам малочас молио да ме спасе. То ме је страшно изненадило. Али, пре него што сам успео да било шта запитам, тресне ме Ђуро песницом по глави. У лицу се био променио, очи избечио као да је помахнитао. Машио се руком за мој шешир и отме ми га. То је било све, требао му је мој шешир! Запрепастио сам се, како се човек у часу прометнуо у звер. Нисам то схватао, били смо стари и добри знанци и никад нисмо међусобно имали никакве препирке. Одакле наједном та мржња? (питање свих питања!?)

Нису нас далеко возили камионом. На железничкој станици у Топуском, искрцали су нас. Ту је већ било нешто Срба из околних села. Гурали су их у вагоне. И нас су терали у већ пренатрпане вагоне. Нашао сам се стиснут у једном теретном вагону међу 150 људи. Газили смо један другоме по ногама.

Било је несносно вруће и једва смо дисали. Шта даље, све смо теже издржавали стиску и несташицу зрака. Ширио се страшан смрад. Старији су људи стењали, неки су пали након два сата у несвест, дечаци су запомагали и плакали. Све нас је морила страховита жеђ.

Вагони су стајали на прузи и чекали однекуда локомотиву. Време је пролазило, чинило ми се да све траје вечност. Привукао сам се прозорчићу и угледао пред вагоном Станка Жужића из Гредана, који је држао стражу. Зовнем га по имену и замолим га, да нам малко отвори врата, да се не угушимо.

– Марш, свињо! – Био је његов одговор.

– Станко, ако Бога знаш, воде ми додај – молио сам даље.

– Марш!

Спуштала се ноћ. Људи нису више могли издржати и почели су да мокре испод себе. Загушљивост је постала још тежа. Људи су желели да вагони крену било куда, само да крену. Али, локомотива није долазила. Прошла је читава ноћ. У зору су почеле припреме за одлазак.

– Прикопчај овај вагон – чули смо команду извана – ови иду на присилни рад.

Наде су порасле код свих нас. На присилни рад, па добро! Вози, камо те воља, само нас не туци и не убијај! Сви су живнули и почели заборављати на своје муке и патње. Нека буде и присилни рад, неће ни то трајати вечно. Наћи ће се правде и за нас у свету.

У том расположењу довезао нас је воз до Глине. Врата се са буком отворише. Свежи је ваздух прострујао у вагон. По двојица смо скакали из вагона и постављали се у ред. Дочекао нас је нови ред усташа. Гледали су нас крваво.

Одведоше нас пред Глинску цркву. Ту нас је дочекао глински усташки кољач, Никица Видаковић:

– Дошли сте, мајку вам влашку! Де, уведи их, да се помоле свом српском богу. Биће им за душу. Тркни по кључеве, да све мрцине затворимо у цркву.

Уведоше нас у цркву. Било нас је око 160. Закључаше цркву и поставише стражу. Ту је било доста простора и могло се дисати. Били смо сами и тихо смо разговарали. Неки су од нас вртели главом и говорили да ће нас побити. Већина се надала, да ћемо на присилан рад. Били смо жедни и гладни. Полегали смо. Шкљоцну брава на вратима. Улазе неки Паја Крешталица и Милић:

– Дижи се!

Извршили су попис свих затвореника. Треба, кажу, тај попис, да би се могли распоредити за присилни рад у Лици.

Наде су поновно расле.

Око подне долази неки усташки натпоручник и пита нас, има ли кога, ко је прекрштен. Јавила су се двојица, и њих је натпоручник повео са собом.

– Биће, да ови не морају на присилни рад – тешили су се неки.

После подне опет уђоше неки усташе.

– Ко је Перо Миљевић? Перо се јавио.

– Дедер, голубе, приђи ближе. Шта ти знаш о четницима? Говори све шта знаш.

– Знам, да има попис четника код нотара – говорио је устрашени Перо.

– А јеси ли ти четник?

– Нисам.

– Ниси, бога ти твога! Ниси четник, је ли, курво влашка! А ко је године 1935. пуцао на Малинци, ха? Мајку ти твоју.

И залети се усташа на Миљевића. Из звоника су донели дебели конопац и положили Перу на земљу. Тукли су га дуго, док није сав поцрнео. Најпре је викао, касније је само стењао.

И опет одоше. Пред ноћ су дошле неки усташе:

– Ко има новаца, нека даде, купит ће им се храна.

Људи су давали и скупило се око шест хиљада динара. Сви су били гладни и једва су дочекали усташку понуду.

Али, нико се није вратио са храном.

У сутон је стао пред црквом камион. Дошао је тихо и, тек кад су се врата отворила, зачуло се зујање мотора. Протрнули смо. Зашто нас у ноћи хоће одвести? Али, пре него што смо се снашли, нахрупише усташе у цркву. Звецкало је оружје у полутами, одјекивале су усташке цокуле црквом.

– Палите свеће!

Људи су ужурбано почели палити свеће. Око неких свећа дуго су се престрашени људи бавили. Нису хтеле горети. Нисам сујеверан, али сам добро видео, да велике свеће нису хтеле да горе. „То је неки знак“, шаптали су старци дрхтавим уснама.

Светло дрхтавих свећа осветлило је цркву и људе. Сене су се кретале по зидовима. Разбојници су обилазили и крвнички гледали групе својих жртава. А жртвама су срца тукла, те се чинило, да се у тишини могу надалеко чути.

– Верујете ли у нашег поглавника? – Заурла један усташа.

– Верујемо – чуло се неколико гласова.

– Вичите: „Живео поглавник!“ Неки су викали.

– Јаче, мајку вам српску! Јаче!

Одједном запуца карабин преко наших глава.

– Лези – виче један крвник.

Сложисмо се сви, ко један, на црквени под.

– Дижи се! Лези, дижи се, лези. Неспретни су се људи дизали и опет падали. Тако, неколико пута, док није један разбојник рикнуо на усташе:

– Шта се играте, бога вам вашег! Скидај са себе све – окренуо се према нама, одела, ципеле, све!

Ужурбано су на црквени под падали капути, панталоне. Људи су сели и почели скидати ципеле. Нико није питао зашто треба скидати. Сви су радили брзо као у некој грозници, све у страху, да ће бити зло ако не пожуре. Чули су се само уздисаји и убрзано дисање. Срце је тукло ужурбано.

Док смо се свлачили, разбојници су харачили и разбијали по цркви. Кундацима су лупали по олтару, иконе су покидане падале на земљу. Неколико кандила и других ствари бацали су бандити на нас, пенећи од беса и псујући у сав глас.

Присилили су нас да лежимо. Били смо само у кошуљи и гаћама. Као помамни почели су по нама газити, тући нас кундацима и пушчаним цевима, ударати нас цокулама, где год стигоше. Настала је заглушна кукњава, плач и запомагање.

– Где је Перо Миљевић? – Пита неки усташа.

Перо се јавља слабим гласом. Био је већ тешко испребијан и молио је да га не туку. Опет су га испитивали о четницима.

У руци усташе бљеснуо је нож у осветљењу црквене свеће. Застао нам је дах.

Полако се усташа примакао Пери и што би тренуо, забио му нож у врат. Перо паде без речи. Крв је шикнула, и чуло се још само кркљање човека који је умирао. Видело се, да је усташа вешт у свом крвавом занату.

Питали су и нас остале, знамо ли шта о четницима. Јавио се неки Стојан Бајић, да ће нешто рећи о четницима. Веровао је, јадан, да ће спасити главу.

– Све кажи, бићеш пуштен кући – храбре га разбојници.

– Све ћу рећи, само ме пустите.

Стојан је нешто причао, али није ни доспео своју причу довршити. Заклали су и њега.

Настало је сада свеопште клање. „Кољи, кољи!“, викао је један разбојник.

То се не може описати, застао је на час Љубан прешавши руком преко чела. Као да сада гледам, како људи клече и заклињу усташе, да их поштеде. Али, један дубоки ударац ножем у врат и један закретај налево – и свршено! Жртва се још покушава придићи, али ударац кундаком у главу довршава крвничко дело. Неки се отимају, дижу руке на одбрану, други чекају на ударац као овце. Једноме је ударац ножем, место у врат, слетио у лице, другоме у руку, неко је потрчао, а усташа нагнуо за њим и захватио га ножем пред зидом. Прскао је мозак, крв је клокотала по каменитом црквеном поду и полако, у широком млазу, текла према црквеним вратима.

Из почетка заглушна вика, помало је јењавала. Али, убијање беспомоћних људи трајало је читаву вечност. Чули су се јауци оних који су лежали у крви. Нису још сви били мртви.

Гледао сам призор шћућурен уза зид. У углу иза црквеног ормарића била је тама. Завукох се иза ормарића, чекајући да усташе сврше свој посао.

Све је више тишина овладавала црквом. Жртве су лежале разбацане по читавој просторији. Понеки је још трзао ногом или руком, однекуда се још чуло стењање. Усташе су се одмарали, брисали крваве ножеве и кундаке. Неки су изашли пред цркву.

Једног момента, кад се све смирило, и кад су се разбојници скупили пред вратима, скочих нечујно из свога склоништа и бацих се међу поклане, у млаз још топле крви. За мном је скочио још један, који се био такође сакрио. Испружили смо се као мртви међу мртвима. Али, овај други, који је следио мој пример, зло је свршио: ушао је усташа, опазио је да се миче и пришао му. Гурнуо га ногом:

– Дижи се! Човек се дигао.

– Дедер главу на стол!

Зграбио га за косу и притиснуо му главу на стол. Тада је ножем зарезао у врат и наредио јадном човеку да пева. Крв је шиктала из врата, а из грла жртве чуло се кркљање. Други разбојник замахну страховито кундаком: глава је била размрскана, а немоћно тело клону.

Тројица су се сакрила у олтар. Касније су се попели на звоник. После сам сазнао, да су тамо били два дана и две ноћи и да се никаквим обећањима нису дали склонути да сиђу. Након два дана, скинуо их је хицима из пушке усташа Стево Мулац.

Лежим ја тако у локви крви међу побијеним Србима и чекам даљу судбину. Усташе разговарају о свршеном послу. Хвале се и церекају. Изненада, један младић, који је крај мене лежао, диже крваву главу и застење.

– Није готово, мајку вам вашу! Уз псовку прискочи му усташа и убије га. И сада се лупежи досетише, да би још неко међу нама могао бити жив, и почеше редом тући кундацима по жртвама и забадати ножеве. Добио сам неколико удараца кундаком, али се нисам ни помакао. Један од кољача ударао је ножем редом. Приближавао се према мени. Заринуо је нож у тело покрај мене, а затим клекнуо мени на леђа и ударио у тело следећег. Мене је прескочио. Читаво време није ме напуштало уверење да ћу бити спашен.

Онда су почели лешеве извлачити из цркве и бацати их на камион. Дохватише и мене. Вукли су ме за ноге по каменитом поду. На степеништу ми је глава ударила о камен, но и то сам подносио без знака живота.

Бацише ме на камион, који је већ био скоро пун лешева. Лежао сам на леђима. И даље су усташе слагали своје жртве. Била је већ касна ноћ. Вребао сам прилику да се извучем, али она се није указала. Како сам лежао наузнак, доживео сам тада још страшнију ствар: на мене положише леш убијеног човека, а његов пререзани гркљан покрије ми уста.

Нисам веровао, да човек може у тако кратком року преживети такве страхоте. Но, мени се усекла тада у мозак мисао, уверење, да нећу погинути. Можда ме је та сигурност и спасила.

Ево, како је било даље:

нисмо се далеко возили. Ускоро сам осетио да камион иде по неравном тлу. Чуо сам команду:

– Вози ближе јами!

Ту су чекали крвници, који су и овде, над јамом, обављали свој посао. Велика јама била је већ до половине пуна лешева. Бацали су нас са камиона у јаму. У самој јами слагали су усташе лешеве као цепанице.

Ухватише ме за руке и ноге и заљуљавши ме неколико пута, бацише ме у јаму. Пао сам на мекано, на лешеве. Вукли су ме још мало по јами и сложили ме на одређено место. Имао сам срећу, нашао сам се опет при врху.

Читаву сам једну вечност ту лежао. И даље су стизали камиони, и то са живим људима. Ту, над јамом, тукли су их секирама и чекићима по глави и бацали их у јаму. Није ту било много вике и запомагања. У ноћној тишини чули су се највише ударци секиром, који пригушени јаук и усташке псовке. Искрвављена тела мукло су падала у јаму.

Довели су једну младу жену. Мислим, да је то била учитељица из Бовића. Њу су ту, крај јаме силовали и затим је убили из карабина.

Касно у ноћи био је крвави посао завршен. Неки су крвници још скакали у јаму и ходајући по лешевима тражили прстење и друге вредније ствари. Једноме је запела за око моја мајица. Почео ме натезати и превртати, да ми је скине. Соптао је, мучио се и коначно је скинуо. Није приметио, да сам жив.

Постало ми је још хладније и дрхтао сам. Плашио сам се да усташе не запазе дрхтање.

Над јамом су усташе гледале своје жртве. Нека жртва још се померала. Запраштали су карабини и револвери по јами. Тада сам био рањен у ногу.

И коначно, све се смирило. Крвници су се окупили подалеко од јаме око фењера, разговарајући о својим „подвизима“. Скоро потпуна тама овладала је јамом и околином. Почео сам се припремати на бег.

Испитујући погледом околину и придигавши се малко, одједном запазих да се међу лешевима диже једна приказа. Допузала је до мене.

– Јеси ли жив? – питао је шапатом човек. Ћутао сам и нисам ни овој преживелој жртви хтео признати да сам жив. Али, човек ме је гуркао и шаптао ми да треба бежати.

Споразумели смо се и договорили.

Усташе су биле забављене својим причама и били су подаље. Околина јаме била је у тами. Извукли смо се нечујно један за другим према једној живици. Пекла ме је рана на нози, али могао сам да ходам. Удаљавали смо се све више од светла фењера. Гласови кољача све су се више губили у тами. Растао сам се од мог сапатника и кренули смо сваки на своју страну.

Нисам знао где се налазим, и лутао сам наоколо насумице, у жељи да што даље одем од јаме.

Ох, како сам се запрепастио, кад сам се, након лутања од преко једног сата, опет нашао у близини јаме! Као помаман, окренуо сам натраг главом без обзира. У ушима су ми одзвањали пијани гласови усташких кољача.

Долутао сам напокон до Мајских Пољана. Сакрио сам се ту код ујака Павла Лончара, где сам живео шест месеци.

Ја сам једини остао жив из оне јаме. Мог друга, који се заједно са мном извукао из јаме, усташе су врло брзо ухватили и убили. „

Постоји и сведочанство једног од егзекутора, кољача. Ради се о Хилмији Берберовићу, муслиману из околине Босанског Новог који је заробљен у Србији 1941. године, где је требало да ликвидира једног немачког војника и изазове једну од оних кривичних експедиција, познатих по одмазди у којој су Немци убијали стотину Срба за једног ниховог војника! У његовом саслушавању могу се прочитати бројни детаљи који служе за реконструкцију злочина. Он, наиме, говори да је његова јединица почетком јуна 1941. добила налог да иде у Глину, да претресе град и околна села. Претрес су радили око две недеље. У међувремену су убијали Србе. Посебно је описао догађај у православном храму у Глини:

„…У цркву је могло стати око 1.000 људи… За време клања, пред црквом је постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње. Ја сам био одређен да вршим клање у три маха… Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали где стигнемо. За време клања, није горела светлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам осветљавали простор. Ово клање у цркви десило се 7-8 пута, а ја сам учествовао три пута. За време клања, сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очистити, већ смо је замењивали у магацину, а после се прала. Црква је после сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили лешеве… „

Тако су се са Србима обрачунавали „синови тисућљетње културе“, док њихови потомци негирају геноцид, а наша уцењена држава нема снаге чак ни да донесе у скупштини резолуцију о геноциду над Србима у НДХ-а!

Извор: фејсбук страница Занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук