На данашњи дан рођен Гаврило Принцип – симбол отпора туђину

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

На данашњи дан, 25. јула 1894. године, у српском православном селу Обљај код Босанског Грахова, рођен је Гаврило Принцип. Иако се неки извори споре око презимена, наводећи Чеко, историјски извори и документи о његовом рођењу недвосмислено потврђују да је његов отац Петар рођен под презименом Принцип, што је додатно учвршћено дугогодишњом породичном Светом Тајном Крсне Славе – Светог Архангела Михаила, која се у њиховом дому преносила с кољена на кољено.

Гаврило није био само обичан сеоски младић. У њему је тињао пламен православне духовности и снажан осјећај дуга према српској историји. Напајан епском поезијом о Милошу Обилићу и Косовском боју, те Косовским завјетом који се чувао у свакој српској кући, Гаврило је у тиранији окупатора видио неправду која вапи до неба. Тај дубоки осјећај српског идентитета, који му је окупатор желио затријети, забрањујући Свето Писмо, Крсну Славу у сопственој кући и српско име, био је његов покретач.

Већ као пунољетан младић, дубоко свјестан неправде, Гаврило постаје члан организације „Млада Босна“. Злонамјерни критичари, углавном из редова бечких апологета, данас покушавају ову организацију да обоје југословенством или комунистичким матрицама. То је потпуна неистина. Млада Босна је била револуционарна организација настала из очаја покореног народа, а чињеница да су јој приступали и појединци других конфесија само свједочи о општој мржњи према аустроугарској тиранији. Ипак, њена срж и идеолошко језгро, које је напајало и самог Принципа, било је утемељено на српској ослободилачкој мисли и Косовском завјету. Нема ту југословенства ни комунизма у модерном смислу, већ чисте, непатворене жеље српског народа за слободом.

Атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. године није био чин безумног насиља, већ дубоко промишљен и симболички чин тираноубиства. Фердинанд је дошао у Сарајево, главно средиште нелегално анектиране и окупиране српске земље Босне и Херцеговине. Он није био туриста; он је био представник репресивног апарата који је забрањивао српски језик, укидао српске школе и српско име, спроводећи систематско затирање српског идентитета у Босни. Та репресија није била одговор на атентат; планови за уништење Срба и Србије у Бечу су се ковали још од краја 19. вијека. Сви добро знамо за планове Калаја о стварању „бошњачке нације“ на штету Срба, укидање српског имена у црквама и школама, као и уходане бечке војне планове за „Drang nach Osten“ – освајање Србије. Беч је само чекао повод, а Принцип му га је дао у нелегално окупираном Сарајеву.

Чин Гаврила Принципа је, према томе, био одбрамбени чин, крик очаја покореног народа, а никако почетак Свјетског рата. Рат је био неизбјежан јер је Беч тако одлучио деценијама раније, вођен сопственим империјалним амбицијама, а Србија и Срби су били само препрека на том путу. Беч је, у ствари, користио репресију, лажи и завјере да оправда своје планове, а атентат у Сарајеву им је само послужио као изговор за напад који су планирали.

Неки извори наводе и теорије завјере, према којима је Беч свјесно жртвовао Франца Фердинанда, знајући његову менталну нестабилност, неморалан живот и чињеницу да је био плод инцеста, што га је чинило неподобним за будућег цара. Ипак, ове теорије остају у сфери нагађања и не умањују суштину Принциповог чина, као што не умањују ни то да убиство Софије, несрећне супруге Фердинанда, није било у плану. То је била трагична, несрећна околност коју је Принцип до краја живота жалио.

За српски народ, Гаврило Принцип не представља терористу нити некога ко је изазвао страдање Срба. Он је српски православни херој, симбол отпора туђину, окупатору који је дошао на нашу земљу да нама забрањује нашу крсну славу у сопственој кући, да нама одређује ко смо и шта смо по његовој жељи, да нама суди и краде наше ресурсе. Гаврило је ушао у бесмртност зато што је у најтежим тренуцима стао на браник српске слободе, засноване на Косовском завјету, показујући туђину да Срби неће поклекнути. Данас га памтимо са поносом, управо као Гаврила Принципа, онога ко је у срцима покореног народа запалио пламен слободе.

Његова реченица: „Ми волимо Босну, ми волимо слободу, ми волимо Србију!“ и данас одјекује као снажна порука која нам помаже да не заборавимо сопствену историју и да је памтимо онако како је памтила његова православна душа.

Вјечна ти слава, Гаврило Принципе! 🇷🇸

ФОТО: фејсбук