Најмонструознији злочин над дјететом

Пише: Српскопитање

Слободан Стојановић (Теслић, 18. октобар 1980 — Доња Каменица код Зворника, 1992) је српски дјечак који је свирепо убијен јула-августа 1992. у околини Зворника, од Албанке Елфете Весели, припаднице тзв. АРБиХ.

Напета ситуација око села Доња Каменица ескалирала је 29. маја 1992. Породица Илије Стојановића се нашла на страни коју су контролисали Муслимани. Наредног дана, 30. маја 1992. у породичну кућу дошао је Мухамед Чикарић из Каменице, засеок Алићи, који је Илији Стојановићу забранио да бјежи. Истог дана започели су преговори између српске и муслиманске стране на барикадама у мјесту Крушке. Мухамед Чикарић је послао Илију Стојановића да однесе поруку српској страни, да их пита да ли су за преговоре и напоменуо је да им недостаје пет њихових бораца. Илија је однио поруку и затим се вратио кући. Са својом породицом био је у кућном притвору све до 4. јуна 1992. када су на мјесту Крушке Стојановићи и три погинула српска борца размијењени за 6 живих припадника тзв. АРБиХ. Стојановићима је у селу остала сва покретна и непокретна имовина. Породица Стојановић се смјестила код свог кума Зорана Милошевића у засеоку Џенарике.

Слободан је туговао за својим псом који му је остао кући. Често је тражио да оде назад у селу да одвеже пса и да га доведе кући. Родитељи су га одвраћали од те идеје, али се дванаестогодишњи Слободан тешко мирио са тим. Не одустајући од своје намјере Слободан је 27. јула 1992. отишао од своје куће, прошао кроз барикаде и отишао у правцу родне куће да би довео свог пса. Његовог оца Илију који је у то вријеме био у Зворнику о Слободановом нестанку обавијестила је локална команда српске војске.

Слободанов отац је већ наредног дана „гласом са брда на брдо” преговарао са муслиманском страном и тражио информације о Слободану. Са друге стране долазила су увјеравања да је Слободан жив и да је на сигурном у Тузли и да његови не брину. И током наредних дана Илија је тражио потраживао информације о свом сину и добијао је исти одговор. У наставку потраге Илија је од више Муслимана добио информацију да му је дијете убијено и да је за тај злочин крива Елфета Весели звана „Косовка.

Постоје индиције да је Слободан био жив, по заробљавању, још неколико дана и да су га војници водили са собом.

Војска Републике Српске ослободила је Доњу Каменицу 16. фебруара 1993. и од тада су се вршила тражења несталих лица. Слободаново тијело је пронађено 13. јуна 1993. у гробници на брду Ждријебци код Јошанице. Гробницу су пронашли и откопали припадници војске из Милића, а идентификација је обављена у Ватрогасном дому у Зворнику. Тијело су идентификовали његова мајка Десанка и, тада 15-годишња сестра Слађана која је позвана са наставе да идентификује братове посмртне остатке. Обдуцент др Зоран Станковић, патолог, констатовао је у свом извјештају да је дечак умотан у плави раднички мантил. Констатовао је бројне и смртоносне повреде на лобањи и тијелу нанесене током живота и послије смрти. Дјечаку је за живота било одсјечено десно уво, такође су му оштрим предметом нанијете посјекотине у пређелу стомака. Све ово је указивало да је дечак подвргнут тешкој тортури и да је умро у тешким мукама. У слепоочницу му је, из непосредне близине, испаљен метак.

Суд БиХ је јуна 2017. потврдио оптужницу против Сакиба Халиловића, команданта Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље-Каменица и Елфете Весели припаднице тог вода. Весели се теретила за убиство Слободана Стојановића, док је Халиловићу стављано на терет да је као надређени пропустио да предузме нужне и разумне мјере да починилац кривичног ђела буде кажњен

У августу 2017. почело је суђење Елфети Весели и њеном претпостављеном Сакибу Халиловићу. У оптужници је наведено да је дјечак српске националности убијен у другој половини јула или првој половини августа 1992. године у насељу Бајрићи-Ново Село, на подручју Каменице у општини Зворник.Током суђења свједок под шифром „С1” који је у то вријеме као припадник тзв. АРБиХ био очевидац убиства је изјавио:

Елфета је стајала са дечакове леве стране. Држала га је за косу. Извадила је нож са црним корицама. Подигла му је главу и повукла нож испод врата. Дете је почело да кркља… Кад ју је неко од присутних војника питао ’шта то ради’, она је извадила пиштољ, дуга деветка, прислонила му на главу и пуцала, једном или два пута, не знам. Након тога му је тело замотано у плави мантилић. Окренуо сам главу, нисам више могао то да гледам.

Свједоци Тужилаштва БиХ Изет Карић и Абдулгафар Алихоџић негирали су исказе које су раније дали Агенцији за истраге и заштиту БиХ и промијенили исказ у корист оптужене. И други свједоци су добијали „амнезију“ током свједочења, мијењали исказе и сл.

Суд БиХ осудио је припадницу некадашње тзв. АРБиХ Елфету Весели на десет година затвора, 8. маја 2019. године, због убиства малољетног дечака. Сакиб Халиловић ослобођен је оптужби да је посматрао убиство и пропустио да, као командант, казни Веселијеву, која је била припадник тог вода. Елфети Весели је у казну урачунато и време проведено у притвору од 24. марта 2017. године, као и време проведено у екстрадиционом притвору у Швајцарској. Другостепеном пресудом изреченом децембра 2019. Апелационо вијеће суда БиХ је пооштрило казну на тринаест година.

Слободаново страдање је оставило тешке посљедице по породицу која се никада није опоравила. Мајка Десанка је преминула 2006. а отац Илија 2013. Сахрањени су уз гроб свога сина.

Споменик Слободану Стојановићу постављен је 28. септембра 2017. у порти цркве Светог архиђакона и првомученика Стефана на Млађевцу код Зворника. Величина споменика је 2,20м, а израђен је од финог студеничког камена у радионици признатог мајстора и магистра вајарства Милана Ракочевића из Краљева. Спомеником доминира Распеће Христово као симбол страдања и мука кроз која су прошла сва пострадала ђеца. Главни иницијатор постављања овог споменика је Слободан Ј. Тијанић, протојереј у Фридеришхафену, Њемачка. У подножју споменика стоји натпис: „дечаку великомученику Слободану Стојановићу (18.10.1980 -27.07.1992) и свој пострадалој православној деци Подриња“ на задњој страни споменика стоји: „Поколења дела суде…“

У копродукцији Радио-телевизије Републике Српске и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица снимљен је филм „Сузе анђела“ аутора Сњежане Брезо.

ФОТО: фејсбук