Двије Републике Српске
Пише: Жељка КНЕЖЕВИЋ/Српскаинфо
Ако бисмо судили само по тржишту некретнина, Република Српска је земља благостања. Новац се слива у квадрате као да инфлација, економска неизвјесност и скромне плате постоје само у статистичким извјештајима.
а осам и по година кроз купопродају некретнина прошло је чак 8,5 милијарди марака, а само у првих шест мјесеци ове године промет је достигао 826 милиона КМ. Број уговора расте, вриједност расте још брже, а рекорди падају један за другим.
Стан у Бањалуци од 166 квадрата плаћен 738.700 КМ, а кућа продата за милион и по. Пословни објекти у Бијељини и Добоју достижу вишемилионске износе. Гаража у Добоју кошта 60.000, паркинг мјесто у Бањалуци више од 73.000 КМ. Некада се за тај новац куповао пристојан стан.
И онда човјек сасвим логично постави питање – ко то купује? Одговор постоји. Купују они који имају вишак капитала, људи из дијаспоре, инвеститори, они који новац желе сачувати од инфлације. Некретнина је постала својеврсни сеф.
Али постоји и друга Република Српска. То је она која крајем мјесеца рачуна колико још дана има до плате. Она у којој синдикална потрошачка корпа износи готово 2.920 КМ, док просјечна плата једва прелази 1.690 КМ. Парадокс је очигледан. Док једни купују други, трећи или пети стан као инвестицију, други покушавају да саставе мјесец.
Није највећи проблем није то што постоје луксузне и скупе некретнине. Било их је и биће у сваком друштву. Проблем је када такви рекорди постану симбол економије.
А све док будемо славили рекордне цијене некретнина, а истовремено прихватали да просјечна плата не може покрити ни основну потрошачку корпу, живјећемо у двије Републике Српске.
У једној се квадрати купују као улагање. У другој се сваки одлазак у продавницу претвара у рачуницу шта може стати у корпу.
Тржиште некретнина никада није било богатије, али то не значи да су грађани богатији. Напротив.
ФОТО: Српскаинфо
