Бошњаци зинули и на српско културно наслеђе
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ/Политика
Ето, прође и тај 14. јул. Пробијен је још један „крајњи рок” да БиХ добије новог високог представника. САД и Италија не одустају од Антонија Цанардија Ландија, а док Немачка не одустане од Ренеа Троказа, имаће Луиса Кришока, америчког в. д. Американци гурају Италијана, а Немци Француза, па су им ова двојица прокси. Трамп је могао да пренесе ствар на СБ УН, где нема Немаца, а има Руса и Кинеза, али нема потребе све док у ПИК-у ни сами Европљани немају консензус. Елем, САД су већ у ПИК-у надиграле ЕУ, јер том амбасадорском форуму први пут већ председава Американац, макар и као в. д. и на неизвестан рок. Овај ће опет гурати Трампов „унутрашњи равноправан договор три стране”, што Бошњаци неће, па ће ОХР можда тихо одумрети. Русија и Кина отворено траже да се ОХР одмах укине, а Додик и Човић се састали и веле: „Ето, и током овог интерегнума у ОХР-у ништа страшно се није догодило у БиХ, све (не) функционише као и пре. Чак и мирније и стабилније него са Шмитом. А тај трагикомични лик најављује да ће „у мемоарима отворено написати како су га Американци истерали из Сарајева”.
Знамо како су га истерали, али занимљиво би било да сазнамо како су га утерали у ОХР с туристичком визом. Како је постао лажни, самозвани, наметнути, немачки в. п. иако су две суперсиле у СБ УН биле против. Генсек Гутерес није одговорио на захтев Жељке Цвијановић, тада председавајуће Председништва БиХ, да јој достави записник са те седнице. У међувремену је Шмит постао најскандалознија појава у историји протектората, те одсвирао крај ОХР-а.
Наравно, за Бећировића и Конаковића и даље је за све крив Додик. И кад је председник РС и кад није, настављају да га тужакају у Бриселу с потрошеним причама, наизменично или да „руши БиХ” или да „шурује с Русима”. Још је, наводно, покварио и честитог Човића. Једино не смеју да кажу да им је главни проблем у Вашингтону, где су им после 30 година отказали љубав. Али, пошто се „еуропска” Хрватска коначно отворено заузела за своје у Херцег-Босни, измиче им се и Брисел. Да се обрате Ирану, Саудији, Палестини, Емиратима – ни то не иде, јер они су у још већем белају. Не могу ни себи да помогну, а камоли тамо неким Бошњацима, који се више не зову муслимани и на челу с Тројком глуматају Европејце-невернике.
Ти кетмански шејтанлуци, показало се, нису упалили ни паметнијем старом Изетбеговићу, а без подршке САД, с несложном ЕУ, суздржаним султаном Тајипом, и с Русијом и Кином на супротној стани, навикли да им налози стижу с Високе порте, Бошњаци су сада испали „сирци тужни без игде икога”. У кошмарним ноћима чују Трампове речи о заштити угрожених хришћана. Нису се још помирили с истином да Додику нису дорасли ни заједно с Марфијем и Шмитом, а не смеју ни да пљуцкају преко Дрине јер оданде им Вучић пружа руку помирења.
И док Бакир у бабином стилу вели „најбоље се прићутати док фертутма не прође”, Тројка опет жели да уочи избора покаже да не одступа од јединствене Босне, те изводи све нове глупости. Пошто већ нема простора на ужем политичком плану, онда хајде бар на културно-политичком. Бећировић и Комшић у Председништву су покренули поступак за избор нових чланова Комисије за очување националних споменика у БиХ уз повратак два инострана експерта и то баш сада, у јеку приче о повлачењу ОХР-а и препуштању власти домаћим актерима. Цвијановићева их је зауставила позивањем на угрожавање виталног националног интереса и НСРС потврдила. А њих двојица су испод жита своју одлуку пустили у даљу процедуру.
Тај факинлук неће проћи, а није ни оригиналан. Имамо такве или сличне примере на постјугословенском простору, на Косову, у Црној Гори, али и у свету, где, рецимо, у националним музејима у Лондону и Паризу и дан-данас стоји опљачкано благо из египатских пирамида, упркос захтевима Египта да им га бивши колонизатори врате. Рекло би се да су то ипак само неки реликти колонијализма, а стари искусни екс колонизатори ретко баш директно одбијају да врате, него понешто и врате, обећају да ће и остало, али не одмах баш оно највредније.
Но, не говори ли се истовремено и о томе како је протекторат у БиХ пример савременог неоколонијализма. Бошњаци не морају да имитирају Французе и праве се Енглези. Дешавало се исто и у социјалистичкој БиХ у време Кардељевог „федерирања ЈУ федерације”, Бакарићеве тврдње да је „српски унитаризам опаснији од хрватског национализма”. Микулић им је терцирао борбом против „патернализма и душебрижништва” из Београда. Један од повремених повода био је југословенски павиљон на Светској изложби у Паризу 1989, када је део културне баштине с територије БиХ природно приказан као српски, хрватски и муслимански. Хасан Грабчановић, потпредседник ЦК СК БиХ, и Хрвоје Иштук, секретар, притискали су професоре с историје и књижевности да се уведу предмети босанска историја и босанска књижевност. Уплаћена су и велика ванредна средства Академији наука (АНУБиХ) за одговарајуће пројекте, али без ефекта.
Шта с том старом глупошћу данас хоће Бошњаци? Прво, хоће да прикажу да је БиХ јединствена, па је и културна баштина заједничка, односно обратно – да из заједничке баштине следи и јединствена држава. Пошто им је интегралистички пројекат јединствене БиХ с глобалним успоном суверениста, традиционалиста и мултиполариста зарибао – „хајмо преко баштине”. И друго, хоће и да укључивањем српског и хрватског наслеђа у једно – босанско, забашуре да такве националне баштине, без османске и хабзбуршке окупаторске и немају много, да су репа с православним кореном. Рецимо, Иво Андрић јесте највише и најбоље писао о Босни, али је био српски писац, а његов фан и од живих највећи уметник и ван граница екс ЈУ Емир Кустурица вратио се вери предака. Меша Селимовић је писао да се одувек осећао као Србин, а од ’41. зна и зашто. Мак Диздар јесте опевао богумилске стећке, али се декларисао као хрватски песник, Изет Сарајлић, ослоњен на српску и руску књижевну традицију, одбио је Иштукову понуду да постане босански. Ћамил Сијарић, чини ми се, бејаше Црногорац…
А пошто се у књижевној теорији припадност националној књижевности рачуна према националном језику којим је писац писао, онда бошњачки писци нису ни Абдулах Сидран, Неџад Ибришимовић, Алија Исаковић, Џемалудин Латић… Бошњаци у ствари и немају књижевно наслеђе, јер нико од муслиманских/бошњачких писаца, сем неколицине најмлађих, није ништа написао на новокомпонованом босанском језику. Чак је и Исламска декларација писана на српском, штавише и премијерно објављена у Београду. А Бакир је то ваљда преумио, па рекао да је „Босни увијек све зло долазило из Београда”.
Алхамијадо књижевност, на коју воле да се позивају, јесу за турског вакта заиста писали домаћи муслимани, али арапским писмом које није било читљиво ни муслиманским верницима, изузев понеког ученог имама и муфтије који је знао арабику. Угледни статус „хафиз”, непознат код хришћана, стицали су верски службеници који су знали напамет читав Куран, иако нису познавали језик Курана и разумели оно што су проповедали. Те чињенице не треба да доживљавају као увреду, него поносни на своју мукотрпну историју, која се не може уназад мењати.
Напросто, ислам се појавио седам векова након хришћанства, босански муслимани су и у завршници прошлог века, када су их комунисти институционално признали, били „преуранили да буду нација” (Есад Ћимић), а сада су опет потрчали пред руду да им цела БиХ буду држава. Немају кувета да силом истерају ни Хрвате, а поготово Србе, а ови опет неће милом да напусте Српску и Херцег Босну „само с блатом на опанцима и кундурама”, Трампове САД неће да се „врате незавршеним пословима у Босни”, а нису то никад озбиљно намеравале ни демократе, јер кад су могли, нису. Неће да се помире ни са десетак кантона које су стекли ратом, иако им више од тога неће дати ни Крук, ни Ланди, ни Троказ, па ни Шмит, и да се повампири.
А што се тиче културног наслеђа, ништа не велим за турске џамије, турбета, вакуфе, чесме, хамаме и ханове, али није им довољно, па су и „кућу Крсмановића у Брчком прогласили за турски конзулат”. Могу у баштину да додају и Мехмеда Другог и Фатиха и Франца Фердинанда и истакнуте Бошњаке у НДХ. А да дочекају неког Емира или Мешу мораће још ко зна колико генерација да ствара на босанском језику. Тај проблем не може да им реши ни Комисија, нити в. д. в. п.
*Професор
ФОТО: Политика
