Пакао над Крајином – 40.000 граната за 24 часа
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Дана 4. августа 1995. године, у раним јутарњим часовима, започела је злочиначка војна операција „Олуја” – свеобухватни и систематски напад на Републику Српску Крајину који је по свом обиму, сили и употреби рушилачке снаге прерастао у потпуно разорење читавих регија и трагедију српског народа.
Тежиште овог жестоког и несразмјерног удара било је усмјерено на простор Сјеверне Далмације и Лике, гдје су српска вијековна огњишта претворена у буктињу и рушевине.
Током прва 24 часа напада, на простор Српске Крајине сручило се преко 40.000 граната и пројектила свих калибара. Од те застрашујуће количине експлозива, чак 30 000 пројектила пало је директно на Сјеверну Далмацију и Лику.
За затирање живота у овим крајевима употријебљен је свуда расположиви војни арсенал:
Артиљерија и ракете: Тешки минобацачи, хаубице, далекометни топови и вишецјевни бацачи ракета („Огањ” и „Град”) непрекидно су засипали насеља.
Оклопне јединице: Више стотина тенкова и оклопних возила пробијало је линије одбране.
Авијација и борбени хеликоптери: Борбени авиони МиГ-21 изводили су ракетне ударе по цивилним објектима, аеродрому Удбина и комуникационим релејима (Ћелавац), док су хеликоптери Mi-24 пружали ватрену подршку са дистанце.
Дејства са мора: Бенковац и Равни Котари додатно су гађани ракетним и топовским пројектилима са ратних бродова из задарског и биоградског акваторијума.
Артиљеријски удар није имао за циљ само војне објекте – дејствовало се систематски и неселективно по свим урбаним и руралним срединама.
У Книну и Бенковцу, гранате нису бирале мјесто ни мету. Падале су редом по породичним кућама, стамбеним зградама, приватним двориштима, улицама и парковима. Само на градско језгро Книна до поднева 4. августа пало је преко 1500 граната. Сваки кутак ових градова претворен је у стрелиште за цивиле који су у паници тражили било какво склониште.
Док су српске цивиле на улицама косили гелери и детонације, припадници посматрачке мисије УН-а (UNPROFOR) налазили су се у својим добро утврђеним базама и склоништима. Савршено су добро знали да су њихове координације и положаји били унапријед заштићени и прецизно маркирани, те да их неће погодити чак ни залутала граната, док је српски народ ван тих зидова био предат потпуном уништењу.
Неселективно гранатирање имало је за директну посљедицу масовно страдање српског цивилног становништва.
Многи цивили, старци, жене и дјеца, погинули су у својим домовима и двориштима прије него што су уопште успјели да схвате шта се дешава, нарочито на подручју Бенковца.
Они који су извукли живу главу из разорених градова кренули су у збјегове према Републици Српској и Србији. Међутим, хрватска артиљерија и авијација нису штедјеле ни тужне колоне избјеглица – недужни цивили, трактори и аутомобили били су мета ваздушних удара и топовских пројектила дуж путева спаса.
Највећа материјална штета и тотално разарање начињени су управо на простору Сјеверне Далмације и Лике. Деценијама стварана имовина, читава села, привредни објекти, школе, болнице и православни храмови претворени су у згаришта.
Овај ватрени пакао имао је јасну намјеру – онеспособити одбрану, изазвати општу панику и трајно избрисати српски народ са њихових вјековних простора, што је резултирало егзодусом више од 320.000 Срба и пустошењем Крајине.
ФОТО: фејсбук
