Кад мржња прерасте у стид без захвалности
Пише: Томо МИЉАНИЋ
Сваки народ има своје мрачно виђење другог народа, које крије када је у контакту са њим, што је већи друствени ниво приче су скривеније па су ријетки појединци који се излају пред припадником другог народа, али деси се.
Никшићанин Перо је 1992. године у свој дом примио избјегличку породицу из Херцеговине. Рекао им је да ће имати све што буду имала и његова дјеца. Тако је и било.
Послије мјесец дана боравка у никшићкој породици, була је помислила да се налази код антисрба, па је једне ноћи отворила душу и дрвље и камење сасула на Србе. Перо је саслушао те бљувотине и, када су кренули на спавање, рекао јој је да се она заправо налази у српској (и четничкој) породици. Булу је обузео стид (и страх) и покуњено се повукла у своју собу.
Ујутру јој је Перо рекао да разумије њену мржњу и да је најбоље да напусте Никшић и преселе се у Бар, у његову викендицу. Додао је да у Бару има више муслимана, па ће јој бити лакше и природније.
Була се у Бару лако снашла, а пошто је била „А-пица“ (никшићки израз за згодну жену), запала је за око тамошњем генералу ЈНА и ушла у интимну везу са њим. Послије неколико мјесеци, генерал јој је помогао да са породицом пређе у Шведску, гдје и данас живе као Швеђани.
Перу је остала само прича о томе како га је доживјела као припадника народа који је благо речено „зао и лош“. Була му се никада није јавила из Малмеа – мржња (или стид) је појела сваку људску захвалност.
ФОТО: фејсбук
