Кад је штета имала цијену, а убијени човјек није имао име

Пише: Милутин ТЕШАНОВИЋ

Ове фотографије докумената можда боље од било каквог накнадног тумачења показују један од највећих проблема послијератног пописивања жртава.

Другог новембра 1941. године у Загонима је убијен Петар Трифковић, син Вида, рођен 1908. године.

Имао је тридесет три године.

Његова супруга Зора Трифковић дала је 16. јула 1945. године изјаву пред Земљаском комисијом. Навела је да је њеног мужа убио неки Комадарић, муслиман из Бијељине.

Али у записнику није уписано име њеног мужа.

Само: „муж“.

Човјек је убијен, а његово име нико није ни питао или бар није нашао за сходно да га запише.

Зато је, одмах послије те једне реченице о убијеном човјеку, педантно пописано шта је из куће опљачкано и колико то вриједи.

Стока.

Одјећа.

Постељина.

Ствари из домаћинства.

Уз сваку ставку – износ у динарима.

И ту се види суштински проблем великог дијела ове документације.

Ови записници нису настајали само ради пописивања жртава. Једна од њихових важних намјена била је **утврђивање материјалне ратне штете**, потребне и за послијератне захтјеве за обештећење. Зато се штета мјерила, сабирала и претварала у новац.

А људски живот није могао бити стављен у колону са цијеном.

И понекад је, очигледно, остајао на маргини.

Тако у овом документу знамо колико је вриједила поједина ствар коју су Зори Трифковић однијели, али из првог записника **не знамо ни како се звао човјек кога су јој убили**.

И ово, нажалост, није усамљен случај.

Што више овакве грађе пролази кроз руке, све је теже не примијетити исти образац: материјална штета описана је подробно, док се убијени отац, муж, брат или син понекад помиње тек успут – без имена, без године рођења, без тачног мјеста, а често и без озбиљног покушаја да се утврди ко га је убио.

То је административни немар који данас плаћамо немогућношћу да за многе жртве утврдимо чак и основне податке.

А онда се у овом предмету појављује један мали упитник.

Неко је поред ријечи „мужа“ ставио знак питања.

Тај упитник је поставио човјек који очигледно није био спреман да прихвати да убијени човјек у службеном документу остане само нечији „муж“.

Др Мојсије Виолони.

Јеврејин из Бијељине, правник и човјек чије име данас готово нико не помиње, а чији се траг налази на великом броју оваквих предмета.

Он је Зору Трифковић поново позвао.

И тада је коначно записано име: Петар Трифковић.

Али Виолони се ни ту није зауставио.

Зора није знала име убице. Знала је само презиме – Комадарић – и да је из Бијељине.

Умјесто да предмет затвори, Виолони је покушао да пронађе људе са тим презименом.

Дана 22. јануара 1946. године оставио је службену биљешку:

„Позвао сам ради информације Авду и Мују Комадарића, оба из Бијељине и нисам могао извући никакве податке. Постоји још и Хасан Комадарић, који је умро. Из разлога сходности и прикривања стања ствари нисам саставио с њима формални записник.“

Ништа није успио сазнати.

И ту се поставља болно питање. Шта би се догодило да је то урађено шест мјесеци раније?

Шта би се догодило да су одмах након Зориног првог саслушања позвани Комадарићи из Бијељине, док је рат још био свјеж у памћењу, док се још није знало шта је удовица рекла и колико зна?

Не можемо тврдити да би убица био откривен. Не можемо тврдити ни да би био осуђен.

Али можемо рећи да је пропуштена прилика да се истрага одмах поведе тамо гдје је једини траг водио.

Када је Виолони покушао да исправи оно што је раније пропуштено, прошло је већ пола године.

За убиство Петра Трифковића, колико је до сада утврђено, нико није одговарао.

Зато су ове пожутјеле странице важне.

На њима се не види само један злочин из 1941. године.

Види се и начин на који се послије рата односило према доказима.

Види се бирократска аљкавост.

Види се изгубљено вријеме.

Али се види и нешто друго.

Види се шта може учинити један савјестан човјек када одлучи да службени предмет не посматра само као број фасцикле.

Један мали упитник поред ријечи „мужа“ био је довољан да се неко запита: „Како се тај човјек звао?“

Захваљујући том питању, данас не пишемо:

„2. новембра 1941. убијен је муж Зоре Трифковић.“

Пишемо:

ПЕТАР ТРИФКОВИЋ, син Вида, рођен 1908. године.

Убијен 2. новембра 1941. године у Загонима.

Понекад је између заборава и сјећања стајао само један упитник.

И један човјек коме није било свеједно.

ФОТО: фејсбук