„Само сам бранио свој народ“
Пише: Милош СТОЈАНОВИЋ
1992. година.
Босна гори.
Рат је стигао до српских кућа.
Села остају празна.
Људи беже.
Мајке стрепе.
Синови облаче униформе.
А на челу Војске Републике Српске стоји генерал.
Ратко Младић.
Официр који је стасавао уз приче о српским војводама и командантима.
Уз имена Живојина Мишића, Степе Степановића, Павла Јуришића Штурма…
Уз приче о ратовима у којима су српски војници гинули далеко од својих кућа, знајући да бране оно што им је било свето.
Али за њега је рат носио и породично сећање.
Наслеђени страх.
Рану која није зарасла.
Сећање на 1941. годину.
На покоље.
На куће у којима су остајале само жене и деца.
На усташку каму.
На очеве који се нису вратили.
На читаве генерације које су одрастале без њих.
Зато је говорио речима које су многим Србима биле болно познате:
„Ја нисам ишао у Вијетнам да ратујем нити у неку другу земљу, ја само браним свој народ.
Шта сам могао да радим?
Да ли је требало мирно да оставим да убијају мој народ као што се то дешавало 1941. године?
Ја сам трећа генерација Срба који нису упамтили своје очеве, пошто су они погинули у ратовима док су њихови синови били још мали.
Ми нисмо хтели рат!“
Хвала Вам, генерале.
Хвала за године проведене у униформи.
Хвала за сваку битку коју сте водили.
Хвала за све дане и ноћи проведене далеко од породице.
Хвала што сте, у најтежим годинама, стајали на челу свог народа, онда када је било најтеже.
Историчари ће о Вашем имену писати своје књиге.
О Вашој улози водиће се расправе још деценијама.
Али ми који памтимо своју историју знамо да се не смеју заборавити они који су у најтежим временима носили терет свог народа.
Хвала Вам, генерале, за све што сте учинили за српски народ и Србију.
Ваше име је већ ушло у повест.
А повест ће тек рећи колико је тај терет био тежак.
Слава Вам и хвала!
Повест није туђа реч, не поклањајмо је другима!
ФОТО: фејсбук
