11. јул 1995. године у Сребреници
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
„Ја сам тог 11. јула, горе код куће, са братом рахметли, жали пшеницу. Човјек који је слагао снопове пшенице, био је виши и видио је: ‘Нешто народ иде према Поточарима’. То су те прве колоне које су излазиле одозго. И онда је пометња настала. Почело се трчати од куће до куће. Пала Сребреница! Ово оно, тамо, вамо Народ се успаничио. Почело се паковати. То је за неких сат времена, испразнило се скоро све. Међутим, ја сам испратио мати, овдје до моста, снаху са тим братићем малим, па сам се вратио кући поново. Горе. Видио да нема никога, да су куће све празне. Ја сам се вратио кући, уш’о сам у кућу, у своју собу, узео руксак, тај у који сам нешто запаковао. Знам да сам им’о пола кукурзе једне, и неке одјеће сам ставио у руксак. Изашао сам, закључао кућу и бацио кључ у поток. Отиш’о сам до штале, одвезао краву са ланца и козу и истјер’о их напоље. и онда сам кренуо и ја. Сишао сам овдје на асфалт, кренуо сам горе према Сребреници, неких стотињак метара, наишла је сестра са двоје дјеце, мале, у наручју носила је, јер ми је зет, тај, рањен и хеликоптером је пребачен за Тузлу. И то је био један тежак растанак с њом. Није ми дала да идем, молила ме да идем у Поточаре, страх је било да нећу погинути јер идем преко шуме… Кад сам се раздвојио од сестре, кренуо сам путем према Буљиму. Око седам-осам километара. БИЛО ЈЕ ПРЕДВИЂЕНО ДА СЕ ТУ СКУПИМО СВИ И ДА КРЕНЕМО ОРГАНИЗОВАНО. Ту ноћ, ја сам стигао тамо око неких девет десет сати навече. Тамо је било хиљаде народа. И даље су пристизали. Онда је, мало помало, почело да се креће. Тамо, тамо према…сад не могу се сјетити како се зову та села, према Касаби. Нас пет браће је било, сви пет смо пошли преко шуме. И овај брат који је био овдје командант, он је одлучио да иде један брат од нас петорица, па да сачекамо који сат па да иде други, па да иде трећи, а ја и он смо остали задњи. Са можда још неких 20-ак људи, као нека одступница са рахметли Ејубом Голићем.“, испричао је Смаил Санџић шта је радио и урадио 11. јула 1995. године.
„Ваша војска је поражена. Нема потребе да гину више… Тражим да сви мушкарци који су под оружјем предају оружје официрима Војске Републике Српске, у присуству официра из УНПРОФОР-а… Ви знате како можете ступити у контакт са својим војницима… Након предаје оружја можете бирати да останете на територији, или да, ако вам то одговара, идете тамо гдје желите. Колико год вас изрази жељу, поштоваће се жеља сваког појединачног становника… Мени невини и недужни не сметају“, рекао је, између осталог, командант Главног штаба Војске Републике Српске Ратко Младић, у свом обраћању представницима цивила-Муслимана из Сребренице, а у присуству челника Холандског батаљона УНПРОФОР-а. Било је то 12. јула 1995. године, у Хотелу „Фонтана“, у Братунцу.
Иако је Младић тражио да се ултиматум пренесе командантима 28. дивизије, представници цивила су на састанку изјавили да немају никакав контакт нити утицај на 28. дивизију. У то вријеме, већина војно способних мушкараца и команда дивизије већ су кренули у пробој кроз шуме према Тузли.
Цивили, жене, дјеца и старци, такође су одлучили да напусте Сребреницу. Њима је Војска Републике Српске успјела да обезбиједи аутобусе и камионе за превоз до територије под контролом „Армије РБиХ“.
Превоз цивила из Сребренице у јулу 1995. године, који је организовао Ратко Младић, Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу окарактерисао је као насилно депортовање и присилно премјештање становништва ради етничког чишћења енклаве.
Шта је, у оваквој ситуацији, могао да уради Ратко Младић, да не буде крив? Или је већ негдје одлучено: шта год да уради, биће крив.
Напомена: Фотографисано у Скеланима – Република Српска
ФОТО: фејсбук
