Како се католичанство на силу прекраја у туђу нацију

Тзв. Хрватска повијест и случај Боке, Поморја и Далмације

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Бока Которска – Савремени покушаји да се цјелокупна сакрална и материјална баштина Боке которске подведе под искључиво један национални предзнак представљају класичан примјер историјског инжењеринга и агресивног ревизионизма. Објаве које уз споменике из раног осамнаестог вијека, попут Цркве Светог Антуна Падованског у тиватском насељу Триповићи, лијепе савремене националне симболе и заставе, почивају на потпуно неодрживој тези да је римокатоличка конфесија на Јадрану одувијек била синоним за данашњи хрватски идентитет. Таква пракса потпуно брише сложену историјску стварност Приморја, гдје су вјерска припадност и народно поријекло вијековима егзистирали у сасвим другачијим оквирима од оних које данашњи политички наративи из „лијепе њихове“ покушавају да наметну.

Када је 1734. године постављен камен темељац за цркву у Триповићима, Бока се налазила под управом Млетачке републике, а концепт модерне нације у данашњем смислу није ни постојао. Локално становништво, које је подизало ту и многе друге богомоље, чиниле су аутохтоне приморске породице нераскидиво повезане са својим залеђем, а њихов идентитет се првенствено изражавао кроз локалну припадност Бокељима и вјерску оданост хришћанству западног обреда.

Пројектовање модерног хрватства у доба барока и ране венецијанске управе представља груби методолошки анахронизам чији је једини циљ стварање лажног утиска о вјековној монолитности, док се истовремено систематски прећуткује чињеница да је српски етнички и језички елемент био дубоко укоријењен у свакодневни живот, обичаје и књижевност јадранског појаса.

Овај образац присвајања није ограничен само на тиватски крај, већ представља деценијама уходану праксу широм Боке и Далмације. Најупечатљивији примјер таквог фалсификовања јесте потпуно игнорисање и брисање феномена Срба римокатолика, који су током деветнаестог и почетком двадесетог вијека чинили саму срж интелектуалне, културне и политичке елите у градовима попут Дубровника, Котора и Сплита. Личности попут Меда Пуцића, Матије Бана, Дум Ивана Стојановића, Валтазара Богишића или касније Луја Бакотића јасно су свједочиле о српској националној свијести унутар католичког вјерског круга, оставивши за собом необориву архивску грађу, листове попут дубровачког „Гласа Дубровачког” и „Срђа”, те читаве библиотеке докумената који се данас у загребачким и локалним ревизионистичким круговима или прећуткују или насилно преименују у туђу баштину.

Сличан процес одвија се и са богатим књижевним и језичким насљеђем јужног Јадрана, гдје се стара дубровачка и бокељска књижевност бескруполозно откидају од својих органских веза са штокавским српским језичким стаблом. Аутори попут Џива (Ивана) Гундулића или Марина Држића се ретроактивно уграђују у туђи национални канон само на основу чињенице да су били католици, иако су сами свој језик називали словинским или српским, а своје теме црпили из српске средњовјековне епике и немањићког предања. Потпуно иста матрица примјењује се и у Боки на Бокељску морнарицу и њене заштитнике, гдје се организација са више од хиљаду година трајања, коју су кроз вијекове градили и чували људи свих вјера овог залива, покушава свести на монопол једне мањинске заједнице, искључујући православно већинско становништво и српску историјску подлогу самог завичаја.

Аргумент из објаве о Триповићима који користи дјело италијанског сликара Франческа Потенце из 1818. године као наводни доказ хрватског континуитета показује сву апсурдност овакве пропаганде. Наручивање олтарских слика из Венеције, Трста или Рима било је стандардна пракса свих јадранских комуна које су вијековима биле дио млетачке и аустријске културне и трговачке сфере. То је био одраз географског положаја и тадашњих умјетничких токова Медитерана, а не национални печат било које модерне нације, укључујући Хрвате. Коришћење италијанског неокласицизма као доказа за наводну етничку посебност само додатно разобличава намјеру да се свака веза са западном цивилизацијом аутоматски отуђи од српског народа Боке и Приморја, стварајући лажну слику по којој Србима припада искључиво динарско залеђе без права на приморску урбану и сакралну културу.

Коначно, одбрана истине о прошлости Боке которске и Далмације захтијева отворено супротстављање сваком покушају брисања историјских чињеница кроз популарне туристичке и интернет наративе. Црква Светог Антуна у Триповићима, као и бројне друге светиње у заливу, споменик је вјере и труда локалног народа који је свој идентитет чувао кроз вијекове тешких историјских превирања, млетачке политике унијаћења и каснијих асимилаторских притисака. Свођење тако дубоке, слојевите и често страдалничке историје на јефтине националне заставице на друштвеним мрежама није ништа друго до фалсификат који вријеђа сјећање на праве градитеље и чуваре бокељске баштине.

Недамо вам ш/б „Јадран“!

ФОТО: фејсбук