Избори и устанак
Пише: Чедомир АНТИЋ/Блиц
Власт и медији често шире страх од могућих немира које би изазвала опозиција током избора, позивајући се на историјске примере и теорије завере.
Закључује се да опозиција може победити само ако је демократска, инклузивна и организована, а не кроз конфликте, увреде и искључивост.
Власт и блиски медији већ месецима јављају о могућности да на дан избора или по пристизању изборних резултата део опозиције започне немире. Свака наша власт, укључујући и демократску, поигравала се страхом од насилне промене власти. За Милошевића опозиција је од 1990. била сажета у синтагму „снаге хаоса и безумља“. У сукобу са њима био је спреман да иде толико далеко да замоли чланове председништва СФРЈ Дрновшека и Месића – тада већ декларисане сепаратисте – да дозволе излазак савезне војске на улице Београда. Колико се тадашњи режим бојао страних агената, толико га је било страх и од „српских екстремиста-терориста“ – по те две основе је Ресор државне безбедности истраживао ондашњу опозицију. Пажљивом посматрачу не може да промакне да су и слабе и посвађане демократске странке биле оптерећене некаквим „хашким братствима“, дубоком државом и „орманским гробљима“ (дакле нечим много већим од „костију у орману“). Упркос трагичној судбини Зорана Ђинђића, све то у вези са превратом, рушењем уставног поретка и повратком Србије у деведесете године било је део једне кечерске игре.
Ово најбоље илуструје пример човека који ће током почетне две деценије века играти важну политичку улогу, па чак и одржавати скупштинску већину једној Европској унији фанатично наклоњеној влади. Драган Марковић Палма је 2003. године, са скупштинске говорнице, позвао официре војске и полиције да сруше владу крњег ДОС-а. Сместа је кажњен искључивањем из рада скупштине. Тадашња опозиција га је касније оптуживала да је речено учинио у споразуму са тадашњом владом, будући да је кабинет у то врреме изгубио парламентарну већину, па је игра била око сваког појединачног гласа. Власт је гледала да сама распише изборе а не да је смене. Избачени посланик, упркос свом устаничком жару, разумљиво није могао да гласа докле год је искључен из рада скупштине. Слично је било и по доласку СНС-а и савезника на власт. Већина читалаца ће се сетити свих тих спољних и унутрашњих завера, амбасаде затворене ради безбедности, прилазних путева са арсеналима оружја, министра кога владини медији приказују као најгорег криминалца а он онда поново постане министар. Мени је и данас свеже сећање на Драгана Ј. Вучићевића, који са малих екрана у низу емисија позива тадашњег премијера да никако не путује у Јапан, јер ће га за време одсуства свргнути са власти.
Рекло би се да су ствари сазревале полако, али необично је да исход није био свима очигледан и известан. Пре пар дана, извесни др Лазар Марићевић, ангажован у невладином сектору и рекло би се врло посвећен покрету који се ствара око тзв. Студентске листе, најавио је напуштање бирачких комисија уколико буде било каквих неправилности. Био је то, рекао бих, први пут да је међу бројним опозиционарима који су говорили о том питању, пропуштено да као епилог тих инцидената буде наведена „одбрана победе“. Ако би следили закључак г. Марићевића испада да ће се контролори „Студентске листе“ повући са бирачких места и да ће тиме одузети легитимитет будућој власти. Дакле, од става да ће „критична маса јурити“ присталице режима „по улицама“, да ће их „бацати у реку“, да ће бранити „победу“ чак и упркос записницима, те да је само важно да „Кукавица“ распише изборе, дошли смо до тога да ће неко, незадовољан наводним или стварним притисцима и злоупотребама власти напустити бирачка места и тако ваљда одузети легитимитет државним установама.
Када говоримо о насиљу и притсцима, треба бити до краја прецизан. То што је неко чуо некога да говори ијекавицом или видео особу која излази из неке просторије где има више људи или има некакав свежањ папира у рукама, не значи да су избори на било који начин компромитовани. Озбиљна опозиција има активисте, прогорам и процедуре, као и оне који говоре у њено име. Оваква врста „студентске опозиције“ (још увек) не постоји у Европи. Међутим, она постоји у Индији и Бангладешу. Реч је о две озбиљне државе,које никако не треба омаловажити. Али тамо су студенти фактор у политици и имају своје установе и вође. Само у Србији овај покрет је сместа постао тоталитаран, подземан, његови кандидати су у малом проценту студенти, без обзира на пар националистиочких вегета, овај покрет који се представио као општенародни воде људи из невладиног сектора чији програм и идеологију у Србији подржава неколико процената бирача и то већином оних који су са њима у пословним односима. Управо зато је покрет толико тајновит – ко од опозиционара,после деценија разочарања и лудих снова (Чеда, Бели, ДЈБ…), може да одоли нечему што је представљено као целокупна младост Србије и њена једина будућност.
Ових дана јавио се и проф. др Јово Бакић. Бог га је дао промишљеног и умереног, па је поново бриљирао тезом о гласачима власти као о „глупима“. У време када је у Београду опозиција у збиру имала више гласова од власти, садашња власт је добила практично 40% гласова и за њу је гласало 367.239 грађана. Но, више него сваки трећи бирач ГО Стари град гласао је јуна 2024. за актуелну власт, уједињена опозиција (део је бојкотовао изборе) добила је тек 3% више. У крајној линији већ десет година у бастионима опозиције из 1990-их влада СНС. Па да ли је тај целокупни, по правилу подељени народ, толико глуп да не разуме професора Бакића? Коначно, ако је неко крив за смрт грађана под надстрешницом, за убиства деце и омладине у ОШ „Владислав Рибникар“ и у селима Дубона и Орашје, ако је неко одговоран за епидемију короне, крваве кошуље широм Србије и недоказане „стотине мртвих“ у поплавама… О каквим изборима уопште говоримо? Овде је одавно створена атмосфера верски искључиве, фанатичне мржње оних који су уверени да су проникли у логику божанске воље и механизме космичке правде. Јер, ако „нигде нема оно што има у Србији“, ако је код нас власт крива за поплаве, епидемије, масовна убиства и грађевинарске несреће… Уколико је корупција тако велика да последично имамо распали систем и живимо у непојамној беди, док улицама тетурају гладна деца надувених стомака, а све то у звезданим часовима суседства где је све хиљаду пута боље и берићетније… Онда су избори само замајавање. Када само глупи и корумпирани не виде оно што је блокадерима аксиомски јасно, онда се поставља важно питање. Како је могуће да то велико и опште зло, од кога у будућим миленијумима имамо можда само још једном – и то сада – прилику да се спасимо, види само једна мањина? Г. Бакић на једној страни проблем види у „непоправљиво глупима“, који се „не дају научити“, а избори су у више прилика доносили велике и непорециве победе странкама које према овом тумачењу подржавају такви. Онда свега неколико дана касније исти професор на Одељењу 3 за социологију Филозофског факултета у Београду објави како, без обзира на сва истраживања – коме год предност давала – верује у победу „Студентске листе“ на изборима. Како помирити овакве ставове, који потичу од исте особе, а у оба случаја у политику уводе дисквалификацију читавог дела становништва, обожавање и обожење другог, те виђење себе самог као врховног арбитра?
Пошто често слушамо и читамо о томе како нечега нема нигде осим у Србији, хајде да размотримо где су и када опозициони посматрачи напуштали бирачка места и комисије? У савременом свету, дакле током протеких тридесет и седам година – од 1989. до данас – таквог случаја, бар као некакве политичке стратегије, није било. Извори спомињу председничке изборе у Грузији новембра 2007., те у Нигерији октобра 2023. године, где се догодило да представници опозиције, истина тек после избора, напусте средишњу бирачку комисију. У четрнаест постизборних криза које су се догодиле углавном у Азији, Африци и Јужној Америци, увек је опозиција наступала са позиција одбране демократске воље грађана, спремна да забележи и документује свако кршење изборних правила, а да не говоримо кривично дело, власти. Нигде се није догодило да уочи избора власт, каква год била, постане предмет физичких напада грађана. Ја сам сигуран да „улица“ јако дуго има своју улогу у српској политици, данас је то свакако више случај него пре двадесет година. Ипак, 2025. смо чули да је „страх променио страну“ и иако је било вести о притсицима на грађане који су подржавали опозицију, извесно је да су паљене (и то јавно) само канцеларије владајућег СНС-а, да су се организатори блокадерског покрета дичили давањем „заленог светла“ за напад на полицију, те да је рањавање једног од људи који су били у Пионирском парку, од дела јавности сматрано као јуначки чин. У таквим условима није поштено говорити о изузетној недемократској и небезбедној ситуацији у којој је власт та која ексклузивно прогони.
Ствари су, уопште узев, веома јасне: ако је могла да победи на локалним изборима у Турској — са хиљадама ухапшених, стотинама хиљада отпуштених; ако је могла да тријумфује у СР Југославији у време када су рат и санкције унаказили нашу политику, не видим зашто опозиција не би могла да победи и ове године у Србији? Један од предуслова је да буде демократска, а не тоталитарна. Затим да буде инклузивна, а не да ратује између себе и искључује из политике читаве слојеве становништва. Потом, да буде организована, јер твитер постови, блокада, вређање и клеветање неистомишљеника нису променили нити једну власт. Коначно, ту је доследност: ако су грађани глупи и не могу да се науче, онда не треба очекивати било шта од избора. Поштеније је одмах подићи устанак — па победити и увести некакав тоталитарни поредак или изгубити па макар накратко ућутати и размислити о свему — него читавог века грдити систем коме судећи према суштини примедби недостаје још само да критичари буду на власти.
ФОТО: Блиц/Ringier
