Од Книна до Купреса – моји сусрети са генералом Младићем
Пише: Душан МАРИЋ
Вест о смрти генерала Ратка Младића затекла ме на заседању Скупштине Србије. Заједно са народним послаником Милимиром Вујадиновићем, родом Невесињцем, отишао сам до Подворја Московске патријаршије у Београду, где смо запалили свећу и помолили се за покој његове душе.
Загледан у пламен свеће, присећао сам се сусрета са својим ратним командантом и пријатељем.
Први пут Ратка Младића, тада пуковника, срео сам у децембру 1991. године. Кратко пре тога од генерала Владимира Вуковића преузео је дужност команданта Книнског корпуса ЈНА. Jа сам још увек био главни и одговорни уредник београдског листа Студент, али сам седам–осам месеци раније удобност редакције у Балканској 4 заменио ратовањем у Книнској крајини и припремањем за одбрану српског народа у Босанској крајини.
У Младићев кабинет сам буквално бануо. Са Васом Ранковићем, уредником фотографије у Студенту и мојим сапутником по крајишким друмовима. Без најаве или нечије препоруке. Сусрет је почео мало непријатно. Не само због нашег „с неба па у ребра“ доласка већ због тога што је Ранковић у кабинет ушао са шајкачом на глави. Пуковник му је наређивао да скине шајкачу а овај је то одбијао, уз образложење: „Није је скидао мој ђедо, нећу ни ја“.
Наставак разговора је, отприлике, текао овако. Кажите, због чега сте дошли. Дошао сам да ми дате 500 пушака за наоружавање српског становништва на Купрешкој висоравни. Ти се шалиш? Да не би и артиљерију? Не шалим се. А треба ми и неколико бестрзајних топова. Када Хрвати нападну из правца Шујице, да дочекамо њихове тенкове.
Поред њега седео је мајор Атиф Дудаковић, у то време командант артиљеријског дивизиона ЈНА, а касније успешни командант Петог (бихаћког) муслиманског корпуса.
Трећег априла 1992. године хрватска војска је из правца Ливна, Прозора и Томиславграда напала Купрешку висораван, без већег отпора заузела Доњи и Горњи Малован а петог априла ушла у Купрес. Четвртог априла јединице Бањалучког и Книнског корпуса, које су се тих дана из правца Шипова груписале у Новом Селу и Благају, на северозападним деловима висоравни, кренуле су у противнапад.
У њему су учествовали делови 11. бригаде Книнског корпуса и 5. Добровољачки батаљон, у којем су главну реч водили Бели орлови. Добровољци, у чијим редовима су тог дана погинула двoјица младића са Косова и Метохије, до вечери су ушли у Растичево, прво село у правцу Купреса, њиме овладали, али су га око 20 часова напустили и вратили се у Благај. Гонећи са собом ствари опљачкане из хрватских кућа.
Пети април је протекао у дејству наше артиљерије по Злоселима, Доњем и Горњем Маловану и нагађањима да ли су се Хрвати јуче повукли из Растичева или су се под окриљем ноћи вратили на старе положаје. Тог дана у Ново Село је стигао Младић. Захтевао је да види бојиште па смо отишли на истурено командно место на Матића брду. Након што је пет-шест минута двогледом посматрао Растичево, рекао је „Тамо нема никог, сутра ујутро крените у напад на Купрес“.
Седмог априла, на Благовести, оклопни батаљон Книнског корпуса, под непосредном командом пуковника Лисице и Аћимова, заједно са добровољцима, ушао је у Купрес. На улицама и на излазним путевима из града затекли смо десетине мртвих српских територијалаца и цивила. И вест да је више од стотину људи из града и Доњег Малована одведено у логоре.
Тих дана, не сећам се тачно датума, у ослобођени Купрес стигли су Младић и Милан Мартић. Након што је у градском вртићу, у који се сместила команда 11. оперативне групе ЈНА, одржао састанак са командантима јединица, седели смо у неком стану изнад робне куће Борац. Мартић и ја смо пили ракију, а генерал сок.
Од тада до краја рата никад није дошао на купрешко ратиште а да се нисмо видели.
Из тих сусрета поменућу неколико детаља.
Једног дана, зову ме моји извиђачи. У нашој бази тражи ме некаква војна полиција. Кажу, није наша. Испоставило се да је то генералова пратња. Одлазимо у Индустрију грађевинских окова. Младић је тамо сазвао састанак команданата корпуса, команданата бригада и председника општина из Босанске крајине.
Сала пуна људи. Углавном официри. Десно, на челу, сто за којим седе генерал Младић и генерал Грујо Борић, командант Другог крајишког корпуса. Када ме је угледао, генерал је устао и уз речи „Ево мог Тањуга“ кренуо ми у сусрет. Наредио је да седнем крај њега а у следећих десетак минута препричавао је наш први сусрет у Книну.
Током 1991. године, када смо формирали и наоружавали српске територијалне јединице у Купресу, Бугојну и околним општинама, неколико месеци користио сам аутомобил на којем је писало да припада телевизији Јутел. То ми је олакшавало кретање по БиХ, посебно пролазак на бројним полицијским пунктовима.
Неколико дана пре почетка ратних дејстава добровољачка јединица којом сам командовао, састављена од 50 младића из мог и околних села, пребачена је у шумске бараке у Дрежници, испод падина Цинцар, ближе Доњем Маловану, очекиваном месту првог хрватског удара.
Цуре из Благаја, Милица Кнежевић, Милица Курељушић, Милица Марић, Јелица Кнежевић, Зорица и Милица Марић су о нашем одласку спевале и на прелима певале песму: „Хоћемо ли ми са села, у Дрежницу код Јутела“.
Касније, када је чуо да ме поједини људи зову по бившој југословенској телевизији, Младићев коментар је био: „Не може Јутел. Може Тањуг али Јутел не може“.
Купрешаци одведени у сплитску Лору и друге хрватске логоре прошли су голготу. Тројица су подлегла зверском мучењу, њих неколико десетина су размењени као инвалиди а 16 је нестало без трага. Због тога су њихове породице једном приликом буквално пресреле Младића испред наше команде у Купресу и захтевале да ниједан од 50-60 хрватских војника, који су се тада налазили у рукама 7. купрешке бригаде, не буде ослобођен док њихови мили не буду размењени. Генерал је чврсто обећао да ће тако и бити, међутим месец-два касније хрватски војници су размењени а породице купрешких Срба још увек трагају за својим несталима.
Десетог априла 1993. године на ратишту код Сребренице нестао је оперативни официр Гардијске бригаде ВРС, мајор Душан Чолић. Рођени сестрић моје мајке Стане. У конфузији која је владала на том делу ратишта, он је са групом војника упао међу муслимане у селу Моћевићи. Рањен, пао је у муслиманске руке. Месецима су чињени покушаји да се сазна његова судбина и да се размени, жив или мртав, Насер Орић је за њега тражио веће количине брашна и цигарета, заказиване су чак и размене на линији разграничења, код Жутог моста у Поточарима али како тада, тако и данас.
Извесно је једино да је мртав, јер муслимани из Сребренице су ми потврдили да су тела њега и још једног српског војника неколико дана била изложена на плочнику испред седишта ТО у Сребреници и да су се окупљали да виде „четничког мајора“.
Приликом једног његовог доласка у Купрес, мој брат Митар, ратни председник Купреса и ја замолили смо генерала да посети Душкове родитеље, Стеву и Јелицу. Родитељи као родитељи, били су неутешни, нису могли да се помири са тим да нема њиховог детета, а посебно са чињеницом да Главни штаб српске војске не успева да договори његову размену, али њихов понос због сина јунака и доласка његовог команданта био је толики да сузу нису пустили.
Генерал им је обећао да ће све учинити да Душко буде размењен, жив или мртав али и данас се води као нестао. Остао је горак укус да Младић и Главни штаб ВРС нису учинили што су могли и морали да размене високог официра Гардијске бригаде. Да није ничег другог, у лето 1995. ВРС је заробила стотине муслиманских војника из Сребренице. Паметније би било да су их разменили за мајора Чолића и друге нестале, него што су их стрељали.
Разговарајући касније са Србима и муслиманима из Сребренице и Братунца нисам наишао ни на један траг да се неко од Срба у лето 1995. године код заробљених муслимана интересовао за судбину мајора Чолића.
Последњи сусрет са генералом Младићем имао сам када је за њим, по налогу криминалног Хашког трибунала и банде из београдског тужилаштва за ратне злочине, већ трајала свеопшта потрага српских безбедоносних служби. У то време, његово скривање организовао је мој земљак са Купреса, генерал Марко Лугоња, који је касније због тога осуђен на затворску казну.
И на последњем виђењу одавао је утисак човека који је одлучан да се бори. Мање за себе, више за српски народ, истину о нашем одбрамбено-отаџбинском рату и Војсци Републике Српске. Иако тешко болестан, суочен са планином неправде која се сручила на његова плећа, такав је остао до краја.
ФОТО: фејсбук
