Фудбал је опстао захваљујући Војсци Републике Српске

У овој историји неизбјежно је и име генерала Ратка Младића, команданта Главног штаба Војске Републике Српске

Пише: Српскопитање

У најтежим данима стварања Републике Српске, док се на фронтовима водила борба за опстанак народа и одбрану територије, постојали су људи који су знали да се једна земља не брани само пушком.

Брани се и именом, ентузијазмом, памћењем, културом, спортом…

И управо зато је, усред рата, у јесен 1993. године, покренут Куп Републике Српске.

Данас је лако говорити о такмичењима, табелама, стадионима и финалима. Данас се аутобусом пређе неколико стотина километара и то се сматра обичним гостовањем. Али тада је свака утакмица била организациони подвиг. Путеви су били неизвјесни, многи градови на линијама фронта, а фудбалери, спортски радници и навијачи живјели су у времену у којем је сваки нови дан доносио нову неизвјесност.

Па ипак, лопта није стала.

То је можда и највећа побједа тих година.

Први Куп Републике Српске почео је у октобру 1993. године. Према сачуваним подацима, у његово прво издање укључило се више од стотину клубова из различитих крајева тадашњег простора Републике Српске. Међу њима су били и клубови из Санског Моста, Гламоча, Јајца и Дрвара – градова који данас нису у саставу Републике Српске – Подгрмеч, Шатор, Електробосна, Борац…

Њихова имена данас нису само дио спортске статистике. Она су документ једног времена. Свједочанство о географији Републике Српске у ратним годинама и о жељи људи да, без обзира на рат, сачувају и оно што живот чини животом.

А да би се тај живот сачувао, била је неопходна огромна организација и подршка која није имала од кога да дође… У возилима, гориву, механизацији, сигурности путева…

Свега онога што је у ратним условима било далеко важније и теже обезбиједити него данас.

У таквим околностима, Војска Републике Српске није била само војна формација која је носила терет одбране. Она је, у границама својих могућности, била и ослонац народа који је покушавао да сачува нормалан живот. А фудбал је био један од симбола тог живота.

Није случајно што је први Куп Републике Српске био замишљен и организован у знаку Видовдана – празника дубоко утканог у српску историјску свијест и дана који је у то вријеме носио посебан значај и за Војску Републике Српске. У историјским документима и сјећањима на настанак Купа Видовдан има посебно мјесто.

До финала су стигле Козара из Градишке и Слога из Добоја. Финални сусрет одигран је 25. јуна 1994. године на Градском стадиону у Бањалуци пред око пет хиљада гледалаца. У времену када је рат још трајао, када су многе породице живјеле у неизвјесности, пет хиљада људи окупило се око једне ствари – фудбала Републике Српске.

Послије 90 минута није било голова. А онда су одлучивали једанаестерци. Козара је славила 7:6 и постала први освајач Купа Републике Српске. Тог дана није освојен само један пехар. Тада је потврђено да је фудбал Републике Српске преживио ратно вријеме и да ће имати своју будућност, печат у животу најмлађе српске земље.

Посебну симболику носи и чињеница да је пехар првом побједнику уручен у присуству највиших представника војне и спортске организације Републике Српске. Доступни историјски извори наводе генерала Милана Гверу као официра који је предао пехар капитену Козаре.

И ту треба разумјети суштину.

Република Српска тих година није имала луксуз мира. Није имала развијену спортску инфраструктуру. Није имала могућност да спорт организује онако како су то радиле земље далеко од рата.

Али је имала људе. Имала је клубове. Имала је играче. Имала је спортске раднике и ентузијазам. И имала је Војску Републике Српске, која је у најтежим околностима носила огроман терет одбране, док је народ истовремено покушавао да сачува институције, школе, културу и спорт.

Зато историју фудбала Републике Српске није могуће посматрати одвојено од историје њеног настанка. А у тој историји неизбјежно је и име генерала Ратка Младића, команданта Главног штаба Војске Републике Српске.

Док је војска којом је командовао водила борбу на бројним фронтовима, иза линија фронта стварале су се институције једне нове српске политичке и друштвене стварности. Међу њима је своје мјесто изборио и фудбал. Зато није претјерано рећи да су генерација која је стварала Републику Српску и генерација која је покретала њен фудбал оставиле печат истог времена.

Једни су бранили право народа да опстане. Други су, често са истих путева и из истих градова, покушавали да том народу сачувају осјећај нормалног живота. На тим стадионима није се играло само за бодове и пехаре.

Играло се за доказ да живот није стао! Да ће се, послије сирена, граната и ровова, поново чути судијски звиждук. Да ће дјеца поново трчати за лоптом. Да ће клубови опет путовати – али једног дана без фронтова између градова.

И зато први Куп Републике Српске није обична фуснота спортске историје. Он је један од докумената времена у којем је Република Српска стварала своје институције док се истовремено борила за опстанак. Од јесени 1993. године до данас прошло је више од три деценије.

Фудбал је преживио. Клубови су остали. Живот је имао смисла!

Неке генерације су отишле, неки градови остали изван данашњих граница Републике Српске, али је остала историјска чињеница да је у најтежим ратним данима више од стотину клубова започело једно такмичење које и данас траје. Зато, када данас говоримо о Купу „Др Милан Јелић“, не говоримо само о фудбалском трофеју и једном имену. Говоримо о времену када је лопта била више од игре.

Била је доказ постојања, пркос, нада. Са химном Боже правде и грбом двоглавим орлом Немањића!

И била је један од печата времена у којем се, кроз борбу и огромна страдања, стварала најмлађа српска земља – Република Српска.

Куп Републике Српске је најстарије такмичења на простору данашње „Дејтонске земље“…

П. С. Данас мало ко зна, а многе и не интересује, историја Републике Српске од 1992. до 1995. године. Поготово фудбалска!

ФОТО: Српскопитање