Милојко Пантић – од легенде до обичног спадала

Трагедија је када некадашња легенда, умјесто снаге аргумента, изабере тежину увреде

Пише: Српскопитање

Било је времена када је било довољно да се чује његов глас. И превише!

Није било потребно ни да се погледа ко сједи иза микрофона. Тај препознатљиви тенор, та боја гласа, тај начин на који је знао да једну обичну фудбалску утакмицу претвори у догађај – то је био Милојко Пантић.

Генерације су одрастале уз његов глас. Украшавао је спортске шпице, пратио највеће утакмице и био један од симбола времена у којем је спортска телевизија имала другачији звук и изглед. Милојко Пантић је тада био више од коментатора. Био је институција.

А онда је, ваљда, негдје успут, почело саплитање, сопствени пад потпомогнут властитим подапињањем.

Не физички. Не професионални. Него пад у ријечима, у моралу, у професионализму.

Јер данас, када се чује Милојко Пантић, човјек се више не пита ко игра, ко је дао гол и шта се дешава на терену. Данас се пита шта ће још рећи погано, невјероватно, лицемјерно… додатно погазити сам себе, властиту крваво стечену популарност и личност која је одувијек била упитна.

Кога ће увриједити. Коме ће приписати најтеже могуће особине. Колико далеко може отићи у политичкој мржњи.

Свако има право на политички став. И Пантић га има. Има право да не воли Александра Вучића. Има право да критикује власт. Има право да о Ратку Младићу мисли оно што мисли.

Али постоји огромна разлика између права на став и потребе да се јавни простор претвара у мјесто најприземнијих увреда и призивања крви.

Када човјек који је некада био симбол једног господског, препознатљивог спортског гласа дође у ситуацију да му највећу пажњу доносе реченице о томе како неко „неће отићи без крви“, онда се мора поставити питање: шта се догодило са легендом?

Гдје је нестао онај глас?

Тенор је, додуше, остао. Године су га можда промијениле, али га нису одузеле. Само што данас тај глас више не носи емоцију спорта. Не подиже публику. Не најављује велике утакмице. Данас из њега излази нешто сасвим друго – горчина, бијес и потреба да се буде што гласнији, па макар се изгубила свака мјера.

И ту је, можда, највећа трагедија Милојка Пантића.

Није трагедија што је постао политички коментатор. Није трагедија што мисли другачије од великог броја људи. Човјек без права на другачије мишљење није слободан човјек.

Трагедија је када некадашња легенда, умјесто снаге аргумента, изабере тежину увреде. Када човјек који је деценијама градио име постане препознатљив по томе колико ће ниско пасти у сљедећем наступу.

Јер легенда није само онај који је некада био велики.

Легенда је онај који зна и како да остане велики.

А ту је Милојко Пантић, нажалост, изгубио најважнију утакмицу.

Некада је његов глас био довољан да се појача тон на телевизору. Данас многи, када чују шта говори, имају потребу да га – утишају.

И зато је најтужнија прича о њему управо она која би могла стати у једну реченицу: од легендарног гласа спорта, до човјека који је сопствену легенду потрошио покушавајући да буде политички гласнији од свих. Од легенде до обичног спадала – није га довело то што је говорио, већ начин на који је заборавио да говори.

ФОТО: фејсбук