Лицемјерна агенда и двоструки аршини

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Лицемјерје које се ових дана показује поводом сахране генерала Ратка Младића није ништа ново. Оно је само још једна манифестација исте политичке агенде која деценијама покушава да прекроји историју Босне и Херцеговине тако што ће једне народе представити као њене једине „власнике“, а друге као дошљаке и агресоре.

Посебно је лицемјерно када они који свој савремени етнички назив као политичку националну одредницу усвајају тек 1993. године, данас Србима – народу са вјековним историјским присуством у Босни и Херцеговини и једном од њених конститутивних народа – држе лекције о томе ко је „старосједилац“, а ко „агресор“.

Управо ту се види суштина агенде: историјско присуство Срба треба релативизовати, њихово право на политичко организовање представити као агресију, а ратни контекст приказати тако да сва одговорност буде пребачена на српску страну. На тај начин се не само оправдавају сопствени поступци, већ се накнадно ствара привид да је сваки отпор Срба од самог почетка био „агресија“.

А онда долазимо до Хашког трибунала.

Њихов главни аргумент против генерала Младића данас гласи:

„Он је осуђени ратни злочинац.“

Чињеница је да је Младић осуђен пред Хашким трибуналом. Али управо због начина на који је тај трибунал током свог рада примјењивао различите аршине, због селективности у избору предмета, различитог третмана појединих страна у сукобима и ширег политичког контекста у којем је дјеловао, постоји озбиљан основ за оцјену да је Трибунал често функционисао и као политички инструмент међународне политике, а не искључиво као неутрални механизам за утврђивање истине и задовољење правде за све жртве.

За огроман дио српске јавности управо је то суштина проблема: Трибунал није доживљен као институција која је требало да непристрасно утврди цјелокупну истину о ратовима на простору бивше Југославије, већ као институција која је својим селективним приступом допринијела изградњи наратива о Србима као главним и готово искључивим кривцима.

Ако је циљ била једнака правда – зашто онда нису сви злочини и сви починиоци третирани истим аршинима?

И ту долазимо до Расима Делића.

Исти тај Хашки трибунал осудио је команданта Главног штаба тзв. Армије БиХ на три године затвора због командне одговорности за окрутно поступање према српским заробљеницима.

Делић је био оптужен и у вези са:

• убиствима и злочинима над Хрватима у Малинама и Бикошима;

• убиствима и мучењима српских заробљеника у Кестену и Каменици;

• случајевима одрубљивања глава српским заробљеницима;

• окрутном поступању и сексуалном насиљу над српским женама.

За окрутно поступање према 12 српских заробљеника правоснажно је осуђен.

И сада питамо:

Како је могуће да је сахрана генерала Младића, без обзира на то што је он пред тим судом осуђен, за њих „скандал“, док се истовремено велича и достојанствено испраћа други генерал који је пред истим тим судом такође осуђен?

Ако је Хашки трибунал неприкосновени мјеродавни арбитар – онда његове пресуде морају важити за све.

Ако се пресуде тог суда користе као политичко оружје само онда када треба ударити по Србима – онда више не говоримо о принципима, већ о лицемјерној политичкој агенди.

И још нешто.

Генерал Ратко Младић био је професионални војник ЈНА и потом командант Војске Републике Српске. О његовој улози, поступцима и пресуди може се расправљати, али се не може избрисати чињеница да је био војник који је стао на чело војске српског народа у рату.

С друге стране, Расим Делић је као официр ЈНА напустио оквире јединствене југословенске војске и постао један од највиших команданата новоформиране тзв. Армије БиХ, у чијем су се систему појавиле и формације попут одреда „Ел Муџахид“, чији су припадници починили тешке злочине над српским заробљеницима. Другим ријечима – Делић је погазио војничку заклетву и издао државу.

То је оно што српски народ види као суштинску разлику: једни данас бране право на постојање и памћење, док се другима истовремено признаје право да своју ратну страну представљају искључиво као жртву.

Зато прича о „правди“ не може почети и завршити се именом Ратка Младића.

Правда мора бити једнака.

Жртва мора бити жртва, без обзира на име и националност.

А историја Босне и Херцеговине не може почети 1992. године, нити се Срби који су на том простору живјели вијековима могу преко ноћи претворити у „агресоре“ у сопственој земљи.

Није циљ истине да један народ буде трајно проглашен кривцем. Циљ истине је да се утврде чињенице – све жртве, сви злочини и сва одговорност.

И управо зато српски народ има право да сумња у институције које су, по његовом дубоком увјерењу, селективношћу и политичким контекстом свог рада допринијеле оправдавању западне политике према Србији и Републици Српској.

Јер ако је пресуда једини аргумент – онда нека исти аршин важи за све.

Не тражимо посебну правду за Србе. Тражимо правду која није посебна ни за кога.

ФОТО: фејсбук