Мисију генерала испратио мали број људи…

Пише: Деки РС

Страшно „мали“ број људи на сахрани генерала…

Постојали су сви услови да се сахрана одржи за викенд, како је првобитно и планирано.

Тело је стигло у четвртак, па је сахрана могла да буде по плану у суботу.

Међутим, услед стравичних притисака којима је била изложена породица Младић, сахрана је напречац померена за понедељак.

Намера је била јасна и сурово прорачуната – организовати испраћај усред радног дана.

Пребацивање сахране на понедељак није било случајно.

Био је то покушај да се кроз радно време, обавезе и превозне препреке избије масовност.

Хтели су празне улице и тихо окупљање, заборављајући да се оданост генералу не утишава тек тако.

На крају су све препреке пале пред реком Срба из читавог региона, који су масовно дошли да свом генералу одају последњу пошту.

„Када ми је јављено да су Ратка ухапсили и одвели у Хаг, кукала сам на сав глас данима.

А када су ми пре неколико дана јавили да је тамо умро, нисам закукала ниједном – спасио се.“

Ова потресна изјава његове рођаке најбоље сведочи о томе колики је терет и какву је историјску улогу генерал носио за живота.

А о тој улози ће се тек причати и писати.

Његова ћерка Ана отишла је зиме 1994. године у Москву, на конференцију студената медицине.

Одмах по повратку, узела је очев пиштољ и одједном пуцала себи у главу.

Било је то 24. марта…

Те ноћи у Београду је одјекнуо нечујни пуцањ, а тачно пет година касније, истог тог датума, град су засуле бомбе…

И било је то, ваљда, први пут да је неко пуцао из пиштоља, а да се пуцањ уопште није чуо.

Њена мајка Босиљка и брат Дарко, у суседној соби нису чули ништа – ујутру су само пронашли беживотно тело.

Сви западни медији су истог часа имали спреман исти, хладни наратив – наслове какве и данас читамо:

„Убила се ћерка злочинца који хара по Босни.“

Од тих истих медија нико није објавио да је у то време баш у Москви, убијен и кум генерала Младића.

Лазар Ковачевић убијен је по истом шаблону, у својој соби на спавању.

Вест о смрти ћерке, генерала је затекла у командном месту у Хан Пијеску.

У тим тренуцима, Војска Републике Српске већ је овладала „Јабучким седлом“ – доминантном котом која је отварала капије Горажда и притискала политичко руководство из Сарајева да коначно потпише примирје.

У време сахране акције су успорене, а касније под притиском НАТО бомбардовања и ултиматума, ВРС је морала да се повуче 20 километара од центра града, а Горажде је стављено под пуну контролу УН-а.

Није то био први пут да је НАТО отворено показао коју је страну одабрао у сукобу, у тренутку када се чинило да је крај рата близу.

Слично се догодило и са Сребреницом, која је требало да падне још 1993. године.

Насер Орић је тада покренуо офанзиву ка Скеланима, са намером да пређе у Бајину Башту, направи покољ и тако директно увуче Србију у рат.

На том крвавом путу, његове снаге је ВРС зауставила на свега 200 метара од моста на Дрини у Скеланима.

Након тога, Орићеве јединице су се разбежале и ВРС је преостало само да уђе у небрањену Сребреницу.

Тада су жене тих истих кољача опколиле француског генерала Филипа Мориона и онемогућиле му да напусти Сребреницу, драматизујући пред камерама да их чим он оде „чека српски нож“.

Била је то изрежирана представа за Савет безбедности УН-а, који је након тога Сребреницу експресно прогласио за „заштићену зону“.

Не заборавимо, касније је први пут у историји – у једној званично „демилитаризованој“ и заштићеној зони УН-а формирана читава војна дивизија.

Била је то 28. дивизија тзв. АБиХ.

Сви ти догађаји у животу генерала Младића и на приватном и на војном плану, били су сценарио који је унапред написан.

Била је то режија чији је крајњи циљ био да се читав један народ трајно жигоше, а Србима за сва времена пришије етикета „геноцидне нације“.

Зато Сребреницу толико форсирају и зато морају да је бране свим могућим законима.

Зато што је та флоскула замишљена као глогов колац у срце Републике Српске, Србије и читавог српског народа.

Генерал Младић је тај терет херојски понео уместо читавог народа, одробијавши га до самог краја, где је у страном казамату и скончао.

Чињеница да им и данас, чак и мртав, улива страх због масовности света који га испраћа, говори само једно:

Генерал је своју битку добио, а његов народ му је пресудио трајним памћењем…

ФОТО: фејсбук