Ко брише Шибеник и уопште Далмацију из српске свијести и то поставља као „туђи град и туђу земљу“?
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Завршне етапе геноцида над српским народом се спроводе и у самој Србији и то на перфидан начин – мијењањем назива улицама које носе имена по крајевима, градовима, ријекама, планинама и др. које се данас налазе изван српских политичких граница (данашње Србије и Републике Српске). Све те области на којима је српски народ одувијек живио и доприносио општој српској култури а са којих је потпуно истребљен кроз неколико узастопних геноцида данас се у самој Србији представља као туђи и несрпски простор. Да монструозност буде још већа та подручја пренатопљена српском крвљу у којима леже милиони костура умрлих и убијених православних Срба отворено се називају подручјима која припадају управо онима који су и истребили Србе и који данас бришу сваки траг српског постојања тамо (отимају старе цркве, уклањају ћирилицу, закоровљавају гробља, фалширају историјске податке итд.).
Постоји ли ишта гнусније од саучествовања у геноциду над сопственим сународницима? Има ли чега малоумнијег у оправдавању брисања из помена свих српских етничких и историјских територија које данас нису у саставу Србије?
Брише се из нашег колективног памћења да су Срби живјели у Македонији, Скадру, унутрашњости Босне, Далмацији, крајишким подручјима, Славонији… све то се представља као „туђе двориште“ и уклања се из колективне свијести да је икада било наше.
У навали уклањања трагова српског бивствовања у областима ван граница данашње Србије нашло се и елиминисање назива Шибеничке улице. Као и све остало тако се и Шибеник представља као туђи град, хрватски на који Срби немају право сјећања па ни да изговарају име града иако је неоспорива историјска чињеница да су православни Срби старосједиоци одн. аутохтони народ и Далмације и Шибеника.
У самом граду Шибенику постоје четири српске православне цркве а то су:
црква Светог Јулијана из 1569. године, црква Часног Крста из 1600. године, црква Вазнесења Господњег из 1778. године (поред које се налази и сједиште епархије Далматинске Српске Православне Цркве) и саборна црква Успења Пресвете Богородице из 1810. године. Саборна црква је данас једина истински активна у овом граду.
Град Шибеник са околином је изродио на стотине хиљада Срба у протеклим вијековима а многи од њих су оставили свој печат у општој српској култури у различитим областима. У Шибенику је рођен и највећи дио свог живота провео српски писац Симо Матавуљ који је кроз „Пилипенду“ описао страшан притисак римске цркве на локалне православне Србе да се одричу Светог Саве и крсних слава али и снажан отпор шибеничких и осталих далматинских Срба том ђавољем притискању. Многи Срби у Далмацији су радије јели кору са дрвета него се одрицали српског имена но нажалост то мора да се гурне у заборав.
Неко свјесно и подло брише то из свијести и савјести данашње српске популације у самој Србији.
Граница најзападније српске државе која је постојала – Републике Српске Крајине, протезала се изнад самог града Шибеника обухватајући српска православна села у којима су вијековима живјели поносити српски ускоци. И у крајишким пјесмама се каже : „са три стране око Шибеника, сва су села Срба Крајишника“ а села су опљачкана и спаљена највећим дијелом у августу 1995. године.
Ко ће се сећати шибеничких Срба ако не сами Срби?
Како ћемо својим потомцима објаснити одакле толике српске цркве и гробља у Шибенику и његовом залеђу (под условом да их очувамо јер је у Далмацији најприсутније отимање српске културне баштине)?
Како би владика Кончаревић реаговао кад би чуо да се уклања Шибеничка улица?
Зашто Срби немају свијест о свом етничком, историјском и лингвистичком простору те га се тако лако одричу и дају другима?
Питања су реторичка…
ФОТО: фејсбук
