Храм, молитва и памћење Јасеновачких мученика (ФОТО)

Подјелите чланак

Број прегледа: 968

Од Међувођа до бањалучке „Козаре“ – Обележена слава храмова посвећених Светим новомученицима јасеновачким

Жртва тражи молитву, истина тражи документ, а памћење тражи достојанство и одговорност. Извештај и оглед о данашњем празнику под окриљем Козаре и простору крваве Крајине.

АУТОР: Зоран М. КОС

Икона Светих новомученика јасеновачких / Фото: Манастир Јасеновац

У Међувођу, у самом срцу Кнешпоља под Козаром, као и у православној војној капели унутар бањалучке касарне „Козара“, данас је свечано обележена храмовна слава посвећена Светим мученицима јасеновачким. Окупљање више од 400 верника и поновни одјек црквених звона у Међувођу након више деценија послали су снажну поруку да српски народ није нестао са ових простора. Ова заветна златна нит одговорности, памћења и отпора забораву истовремено се преточила и у Бању Луку, спајајући судбину Крајине у заједнички молитвени помен. Војна капела, као први званични богослужбени простор за српске припаднике Оружаних снага БиХ на овом подручју, својом историјом сведочи о институционалној борби за очување православног идентитета у Републици Српској. Крајњи циљ ове саборности јесте да обновљени храмови, Светосавски домови и најављене спомен-собе постану трајна места окупљања будућих генерација и истински светионици опстанка на прадедовским огњиштима.

Данашњи 13. септембар у календару Српске православне цркве уписан је као спомен на Свете новомученике јасеновачке. На простору Поткозарја и у Крајини, овај датум је заветни дан када прошлост и садашњост стану у једну упаљену воштаницу, а лелек страдалника добија свој молитвени ехо кроз нове куполе и звона.

Данас су се два важна духовна центра, новоизграђени спомен-храм у дубичком селу Међувође и војна капела у Бањој Луци, сабрали у истој тузи, али и у истој васкршњој нади.

Међувође: Није важно што је први. Важно је коме је посвећен.

У Међувођу, у срцу Кнешпоља под Козаром, данас је обележена храмовна слава цркве посвећене Светим мученицима јасеновачким.

У најави овог догађаја храм је представљен као „први храм под Козаром“ посвећен јасеновачким мученицима. Та чињеница свакако има своју вредност и место у историји изградње храмова и културе сећања овога краја. Али, када говоримо о Јасеновцу, Козари и страдању

Независној Држави Хрватској, реч први не би смела да постане најважнија реч.

Храм Светих мученика јасеновачких у Међувођу / Фото: Зоран М. Кос

Јер, јурити за некаквим историјским првенством и ексклузивношћу на местима оваквог биолошког сатирања више је него неприлично. То нас уводи у ону ружну, савремену праксу самопромоције, по принципу „ја па ја“, о којој је на страницама портала Српско Питање недавно писано у есеју „Крст за жртве или крст за потписе?“.

Места страдања, па ни нови спомен-храмови под Козаром, не смеју постати терен за доказивање ко је већи заштитник сећања. Када се више види онај који нешто поставља или финансира, него они којима је обележје посвећено, тада оно најважније остаје у другом плану. Помоћ и донаторство морају бити у служби жртава, а не у служби потписа.

Овде нисмо на трци.

Овде смо пред жртвом.

Пред молитвом.

Пред парастосом једном народу чија су имена, породице и читави завичаји остављани без потомства.

Уместо трке за првенство, Међувође данас заправо прихвата заветну молитву и стаје у строј са још два храма који из све снаге вичу и криче за јасеновачким мученицима, а о којима се у јавности недопустиво мало говори. О овој теми и покретању историјске иницијативе потомака жртава из Козарске Дубице ради исправљања деценијског духовног немара већ је детаљније писано у огледу „Козарчани упутили иницијативу да се коначно саграде две светиње“ на порталу Српско Питање. Та два прећутана и вапијућа олтара су:

Порушени Храм Светог Спаса у Доњој Градини: Прелепа црква подигнута 1907. године и посвећена Вазнесењу Господњем – Спасовдану, у селу које је некада било место живота, вере и постојаних српских домаћина. Ова светиња је тешко страдала већ на самом почетку рата, 1941. године, када је делом порушена у канонади усташке артиљерије из Уштице. Њено потпуно укидање и разношење остатака довршено је у пролеће 1942. године (што потврђује и хладни документ Усташке одбране од 3. маја 1942. о уступању овелемељене цигле и црепа логорском систему), чиме је материјал цркве у којој су се људи крштавали и венчавали искоришћен за потребе логорских зграда, док је верни народ побијен и бачен у масовне гробнице. Тај храм заветног континуитета никада након рата није обновљен на свом историјском месту.

Никад изграђени Храм Спаса на Крви на Мраковици: Величанствена замисао духовног споменика на самом козарском вису, замишљена као

традиционална крајишка црква-брвнара подигнута на костима мученика, негде у шуми изнад излетишта. Овај храм, који би носио име по узору на чувену Цркву Спаса на Крви у Санкт Петербургу (подигнуту на месту проливене крви цара Александра II), требало је да постане заједничка суза читавог Поткозарја. Звук његовог звона би се ваљао низ планинске падине и после осам деценија чекања коначно спојио наше претке остављене по јама

ма без гроба, преображавајући простор данашње естраде и забаве у место молитвеног тиховања.

Зато је суштина овог храма у ономе коме је посвећен – Светим мученицима јасеновачким. А Јасеновац није само географско име. Он је један од најстрашнијих симбола система страдања који је у оквиру НДХ захватио Србе, Јевреје, Роме…

Детаљ живописа са приказом Светих мученика јасеновачких поред прозорског витража у храму у Међувођу / Фото: Зоран М. Кос

Атанасијева заслуга и хришћански смисао жртве

Када говоримо о црквеном и духовном враћању Јасеновца у простор јавног памћења, немогуће је заобићи блаженопочившег Епископа Атанасија Јевтића. Његова књига „Великомученички Јасеновац – документи и сведочења“, објављена 1990. године, а потом проширена као „Великомученички Јасеновац после Јасеновца“ 1995. године, представља један од значајних доприноса српској црквеној и историјској култури памћења Јасеновца.

То није била књига која је Јасеновац посматрала само као историјску чињеницу. У њој је Јасеновац посматран и као питање жртве, памћења, истине и одговорности. Сам наслов „после Јасеновца“ носи дубоку поруку: Јасеновац није завршен онога дана када је престало убијање. Његове последице, питање истине о жртвама и однос према мртвима наставили су да живе и после рата. И управо зато је Атанасијев рад важан и данас. Јер памћење није само чување прошлости, оно је и морална обавеза живих.

Као живо сведочанство те обавезе и Атанасијеве неуморне пастирске љубави, у аналима Кнешпоља остаће уписан и његов емотивни, последњи велики сусрет и разговор са народом и преживелим логорашима у мученичкој Млаци код Јасеновца у априлу 2018. године, о коме је детаљније писано у запису „’Мало си га тукла’, рече Владика Таса“ на порталу Српско Питање. Тај догађај је на најлепши начин показао како се жива хришћанска радост и заветна истина преплићу на местима највећег страдања нашег народа.

Аутор Зоран М. Кос у разговору са блаженопочившим Владиком Атанасијем (Јевтићем) у селу Млака код Јасеновца, априла 2018. године / Фото: Лична архива Зорана М. Коса

Спомен-соба Кнешпоља

Посебан значај данашњем дану даје и почетак изградње Светосавског дома са Спомен-собом посвећеном Светим мученицима јасеновачким из Кнешпоља. Према најави Црквене општине Међувође, данас су освештани темељи будућег објекта.

Дочек Епископа марчанског Саве испред Храма Светих мученика јасеновачких у Међувођу / Фото: Зоран М. Кос

Епископ марчански Сава и свештенство током чина освећења темеља Светосавског дома са Спомен-собом у Међувођу / Фото: Зоран М. Кос

То је можда и најважнија вест из Међувођа. Јер, храм је простор молитве, а спомен-соба може постати простор историјског памћења. Ако се у њој сачувају имена, фотографије, документи, сведочења и породичне приче, онда ће она бити више од изложбеног простора. Биће место разговора живих са мртвима.

Кнешпоље има право на такво место. И обавезу да га има. Овде, где су читаве породице нестале у вихору Другог светског рата, памћење не може бити декоративно. Оно мора бити документовано, именовано, истражено и пренесено новим генерацијама.

Света архијерејска литургија у Међувођу, коју служи Епископ марчански Сава / Фото: Зоран М. Кос

Освећење темеља Светосавског дома са Спомен-собом у Међувођу / Фото: Зоран М. Кос

У овом храму постоји и једна чињеница о којој ће тек бити речи. Реч је о витражима, који овом храму дају „посебно место“ и у савременом сакралном стваралаштву овога простора. Не желимо да то овде ширимо пре него што се чињенице и фотографска документација представе у посебном тексту. О томе ће бити написано више. Јер, и то је део приче о Међувођу.

Живопис Храма Светих мученика јасеновачких у Међувођу / Фото: Зоран М. Кос

Витраж у Храму Светих јасеновачких новомученика у Међувођу са приказом пострадале деце / Фото: Зоран М. Кос

Епископ марчански Сава и кум славе Дарко Бањац током свечаности у Међувођу / Фото: Зоран М. Кос

Бања Лука: Заветни штит у касарни „Козара“

Ова иста златна нит одговорности, памћења и отпора забораву данас се преточила и у Бању Луку, где је православна војна капела унутар комплекса касарне „Козара“ свечано прославила своју крсну славу. Као први званични богослужбени простор за припаднике Оружаних снага БиХ из реда српског народа на овом простору, ова светиња својом историјом сведочи о институционалној борби за очување православног идентитета и културе сећања у Републици Српској.

Након реформе одбрамбеног система и формирања Оружаних снага БиХ, јавила се насушна потреба за системским решавањем верских права војника. У оквиру Министарства одбране основана је Канцеларија православног душебрижништва. Како би српски војници, официри и цивилна лица на служби имали место за молитву, покренута је одлучна иницијатива да се највећа војна база у Крајини, касарна „Козара“, опреми православним храмом.

Званичници Републике Српске и припадници Трећег пешадијског (Република Српска) пука испред Клуба ВРС у касарни „Козара“ / Фото: ZIPAPHOTO/Борислав Здриња

Одбор за освештање капеле, на челу са тадашњим високим војним официрима (попут генерала Радована Илића), издвојио је и темељно преуредио посебан део унутар војног комплекса како би у потпуности одговарао православној литургијској традицији и канонима. Поред самог олтара и простора за вернике, уређена је и свештеничка канцеларија из које војни свештеници данас обављају своје свакодневне дужности и пружају духовну подршку припадницима војске.

Капела је примарно замишљена и посвећена Новомученицима јасеновачким, у знак трајног сећања војске на стотине хиљада невино страдалих Срба у систему логора НДХ. Ово уједно нераскидиво спаја локалну војну историју и судбину народа који је масовно страдао управо под окриљем сурове Козаре.

Капела Светих новомученика јасеновачких није само место за обележавање храмовне славе 13. септембра. Она представља живу и активну духовну куцавицу током целе године. У њој се редовно служе Свете литургије за велике празнике попут Божића и Васкрса, окупљајући целокупни српски састав касарне „Козара“ у заједничкој молитви.

Такође, она служи као централно место помена борцима Војске Републике Српске. Ова улога је додатно наглашена чињеницом да се у непосредној близини, унутар истог војног комплекса, налазе Трећи пешадијски (Република Српска) пук и Меморијални музеј ВРС, који чувају војно наслеђе и успомену на Одбрамбено-отаџбински рат.

Обележена крсна слава у касарни „Козара“: Захвалност свима који чувају вредности и традицију српског борца

У касарни „Козара“ у Бањој Луци свечано је обележена крсна слава Православне војне капеле Светих новомученика јасеновачких, уз присуство министра унутрашњих послова Синише Карана, српског члана Председништва БиХ Жељке Цвијановић и заменика министра одбране Александра Гогановића.

Са скупа је упућена дубока захвалност припадницима Трећег пешадијског пука који предано чувају вредности и традицију Војске Републике Српске, одајући признање борцима који су донели слободу. Званичници су истакли да су кроз историју одбрамбених ратова српском војнику вера и Црква биле највећи духовни ослонац, те да данашњи живот у слободи доказује успешан опстанак народа упркос бруталним страдањима у прошлости.

Наглашено је да је Република Српска настала на сећању на јасеновачке жртве и да на све нападе одговара институционално, због чега је очување сопствених институција једини гарант опстанка Српске као сигурне куће за српски народ.

Свечани ручак и прослава крсне славе војне капеле у касарни „Козара“ у Бањој Луци / Фото: ZIPAPHOTO/Борислав Здриња

Прелепи живопис и олтарски простор Храма Светих мученика јасеновачких у Међувођу током Свете литургије / Фото: Зоран М. Кос

Академске недоумице: Где је граница између протокола и живе заједнице?

Ипак, док извештавамо о свечаним литургијама у Међувођу и Бањој Луци, пред нас се постављају озбиљна, готово тескобна питања која захтевају академско достојанство и богобојажљивост. Као друштво, налазимо се на прекретници када генерација непосредних сведока јасеновачког пакла неповратно одлази. Са њима одлази и жива, опипљива траума, а остаје ризик од формализације и кича.

Једна од козарачке деце страдалних мученика јасеновачких – живо сведочанство и памћење Кнешпоља испред нового храма у Међувођу / Фото: Зоран М. Кос

Да ли ће наше институције, црквене општине и војне структуре успети да сачувају суштину завета? Изградња храмова показала је снагу народне саборности. Но, недоумица остаје: да ли ће ови храмови бити само естетски споменици којима се дивимо у време годишњица и празничних протокола, или ће заиста постати жива места у којима се Светосавски домови и спомен-собе пуне научним чињеницама, предавањима и истинским васпитањем нових нараштаја?

Како спречити да се завичајна сећања девет кнешпољских села (Међувођа, Великог и Малог Дворишта, Читлука, Стригове, Побрђана, Брекиње, Бачвана или Шеварлија) – села која су 1945. године остала без плача новорођенчади – не претворе у суву статистику или подлогу за нечији потпис? Ова питања не смеју да уплаше, већ морају да обавежу.

Завет изнад протокола

И можда није случајно што се баш овде, у крају који је толико платио за свој опстанак, данас сусрећу храм, уметност, историја и памћење.

Зато Међувође данас није било само место једне храмовне славе.

Било је место молитвеног сећања.

Место где се живи окупљају око имена мртвих.

И место које нас подсећа да жртва није број, храм није споменик ради споменика, а памћење није протокол.

Жртва тражи молитву.

Истина тражи документ.

А памћење тражи одговорност.

Утоме је смисао храма Светих мученика јасеновачких у Међувођу, као и сваког угашеног и поново упаљеног кандила под овом мученичком планином.

Свети мученици јасеновачки, молите Бога за нас грешне.

ВАЉА И ТРЕБА ЗНАТИ: СВЕТИ МУЧЕНИЦИ ЈАСЕНОВАЧКИ

(Истраживачка хронологија завета: Како је памћење преточено у олтаре 1980–2026)

Уместо утркивања за епитет „првог“ у дневнополитичке сврхе, ова документарна хронологија, заснована на архивској грађи, објављеним документима и црквеним летописима, открива стварни историјски ток и духовни континуитет увођења Светих новомученика јасеновачких, жртава усташког геноцида над Србима у логору Јасеновац у време НДХ, у јавни и богослужбени простор:

Осамдесете године 20. века — Зачетак спомена у дијаспори

Спомен Јасеновачких Новомученика први пут се стидљиво појављује у црквеним календарима на тлу Северне Америке, и то за време трајања црквеног раскола. У календарима које је штампала тадашња Слободна Митрополија из Нове Грачанице код Чикага почиње редовно

објављивање празника Јасеновачких Мученика. Ношена унутрашњим болом емиграције и потомака, иницијатива одавде почиње свој историјски ход.

Деведесете године 20. века — Зацељење ране и прелазак у матицу

Након историјског зацељења велике црквене ране и раскола – огромном заслугом Светог патријарха Павла, митрополита Иринеја и других прегалаца, Свети Архијерејски Сабор СПЦ доноси званичну одлуку да се у календарима које штампају српска владичанства у иностранству може слободно унети и празовати овај свети спомен. Тиме завет коначно прелази океан и укорењује се у мајци цркви.

· 1990. / 1991. година — Документарни пробој заборава

Из штампе излази капитална књига блаженопочившег Епископа Атанасија Јевтића „Великомученички Јасеновац – документи и сведочења“ (чији се свеопшти одјек везује за 1991. годину). Ово дело постаје стуб српске црквене и историјске културе памћења, извлачећи истину из идеолошких и бирократских лавирината пред лице јавности.

· 1995. година — Парадигма „Јасеновца после Јасеновца“

Владика Атанасије проширује свој рад објављивањем књиге „Великомученички Јасеновац после Јасеновца“. Самим насловом послата је дубока порука: Јасеновац није завршен онога дана када је престало убијање. Његове последице и наш однос према мртвима остају трајна морална обавеза живих.

· 16. април 2010. године — Црквени темељ: Саборска канонизација

Свети Архијерејски Сабор СПЦ доноси историјску и обавезујућу одлуку за читаву Српску православну цркву: Свети новомученици јасеновачки се званично канонозују и уносе у општецрквени календар. Сабор прецизира да ће се њихов спомен убудуће свечано и литургијски прослављати 31. августа по јулијанском, односно 13. септембра по грегоријанском календарском чину, са главном прославом у самом манастиру Јасеновац. Овим актом отворен је канонски простор за подизање и посвећивање олтара овим страдалницима широм православне васељене.

Молитвени лелек кроз векове (Призив Новомученицима српским)

Овај заветни ход, преточен из историјских књига у светлост литургијског преображаја, сав се стапа у један вечни крик народног призива:

– Господу помолимсја.

– Господи помилуј.

– Помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј…

– Господи помилуј.

· 13. септембар 2010. године — Прва Литургија

Штампа бележи да први пут цела Српска православна црква прославља Сабор јасеновачких новомученика као општецрквени празник. Према објашњењу тадашњег протосинђела Јована (Ћулибрка), СПЦ је тиме канонизовала и прихватила већ постојећу, деценијама неговану локалну традицију верног народа. Датум 13. септембар од тада постаје трајна богословска и календарска логика овог завета.

· 28. април 2011. године — Званични први олтар: Освештање у касарни „Козара“

Одмах након канонизације, унутар новоформиране Канцеларије православног душебрижништва јавља се одлучна замисао. Српски официри и војници у Бањој Луци доносе одлуку да највећу војну базу у Крајини опреме богослужбеним простором и под окриљем Козаре начине прву институционалну стражу над сећањем. Уз саслужење војних свештеника и бањалучког клира, тадашњи владика зворничко-тузлански Василије (као заменик оболелог епископа бањалучког Јефрема) званично освештава војну капелу Светих новомученика јасеновачких. Тиме већ у априлу 2011. године Република Српска добија свој први функционални војни олтар подигнут у част јасеновачких жртава.

· 14. јул 2018. године — Иницијатива и почетак градње у Међувођу

Након што је завет годинама живео унутар војног комплекса у Бањој Луци, долази време да култура памћења добије своје прво парохијско, цивилно седиште на самој српској земљи Поткозарја. Уз благослов дугогодишњег епископа бањалучког Јефрема, Црквена општина Међувође (парохија кнежичка, на челу са протојерејем Жељком Јевђенићем) званично започиње реализацију пројекта. Освештани су темељи будућег Храма Светих мученика јасеновачких. Пројекат се од почетка у потпуности финансира средствима локалних парохијана, институција Републике Српске и Срба из дијаспоре.

· Јул 2022. године — Видљиве контуре храма

Након изливања темеља, зидови храма почињу видљиво да ничу, а локални медији и јавност покрећу ширу апел-кампању за прикупљање донација. Епархија указује на снажну симболику храма који ниче на месту некадашњег заробљеничког пункта.

· Септембар 2023. године — Подизање три црквена звона

За време празничне славе, објекат је грађевински у значајној мери оформљен, подижу се и освештавају три црквена звона за која су средства обезбедили мештани и приложници. Током ове године, посебан акценат стављен је на помен за 69 српске деце из дубичког краја која су 1942. године остављена да умру од глади у Славонији.

· Септембар 2024. године — Покривање купола и масовно кумство

Конструкција и куполе храма су у потпуности завршене и покривене. Изградња се наставља задовољавајућом динамиком. На слави цркве у изградњи уводи се препознатљива пракса масовног кумства, где 13 кумова из Приједора, Бање Луке и Козарске Дубице преузима обавезу покровитељства изградње ради привођења крају унутрашњих радова.

· Септембар 2025. године — Велика 80. годишњица

Празник се дочекује у већ грађевински комплетираном храму у коме се обављају унутрашњи фини радови. Поново је организовано традиционалних 13 кумова храма. Ова година носи огроман историјски значај јер симболизује 80 година од пробоја логораша и ослобођења Јасеновца (1945–2025), чинећи овај храм кључним новим монументом заједнице.

· 13. септембар 2026. године (Данас) — Тренутни статус

Данас је храм потпуно оперативан за богослужења на све велике датуме и представља главно саборно место за девет поткозарских села ове месне заједнице. Сваког 13. септембра у њему се служи Света литургија и одржава велики народни збор који спаја прошлост, садашњост и будућност Кнешпоља.

УСКОРО НА ПОРТАЛУ СРПСКО ПИТАЊЕ: Ново писмо, стара мука – позив на заједнички завет и болно суочавање са тишином на стратиштима на Козари и под њом

У новом отвореном писму Митрополиту Јефрему, новинар Зоран М. Кос наглашава да је током дугогодишњег владичанства у Епархији подигнуто преко 300 храмова, док су Козара и Доња Градина, две највеће гробнице и стратишта, остале без цркве и звона.

Подсећајући на деценијско познанство и своје ходочашће у Хиландар из 1993. године са владичиним благословом, аутор истиче да га синовска одговорност обавезује на прекид ћутања пред овом заветном глувоћом. Кос поставља кључно питање: зашто поред толиког неимарског васкрсења Крајине, помене страдалима и даље дочекујемо на кружним токовима Мраковице и неуређеним живицама Доње Градине, као народ без светог спомена?