Годишњица геноцидне хрватско-муслиманске војне операције „Маестрал/Сана 1995“

Освајање Босанске Крајине и продор ка Бањалуци и Приједору

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Док се данас о злочиначкој „Олуји“ говори као о завршетку рата у Крајини и Хрватској, много мање се говори о ономе што је услиједило непосредно након ње – о великој, координисаној офанзиви хрватских и муслиманских снага на западне крајеве Републике Српске.

Био је то септембар и октобар 1995. године.

Српско становништво које је само неколико седмица раније протјерано из Републике Српске Крајине није ни стигло да се склони и организује, а ратни вихор је прешао преко западних крајева Републике Српске.

Циљ није био само помјерање линије фронта.

Циљ је био дубоки продор у западни дио Републике Српске, разбијање одбране ВРС и угрожавање два њена најважнија урбана и комуникациона центра – Бањелуке и Приједора.

Хрватска страна је 8. септембра 1995. покренула операцију „Маестрал 2“, у којој су учествовале јединице Хрватске војске и ХВО-а, уз координацију са снагама тзв. Армије БиХ. Хашки трибунал је такође документовао учешће ХВ, ХВО-а и сарадњу са тзв. Армијом БиХ у операцији „Маестрал“ на југозападу БиХ.

Главни правци хрватског напада ишли су:

Грахово – Дрвар – Петровац,

Гламоч – Шипово – Јајце,

Гламоч – Млиништа/Роре – Мркоњић Град.

Пали су Дрвар, Шипово и Јајце, а хрватске снаге су продрле дубоко у територију Републике Српске освојивши око 2500 км² територије.

Али ту офанзива није стала.

Са сјевера и сјеверозапада кренуле су снаге тзв. Армије БиХ, прије свега њеног 5. корпуса, у операцију под називом „Сана ’95“, започету 13. септембра 1995.

Усљед муслиманског продора пали су:

Босански Петровац,

Кључ,

Босанска Крупа,

Острожац и Оточки крај,

Сански Мост,

док су снаге 7. корпуса из правца Централне Босне заузеле и Доњи Вакуф, тадашњи Србобран. Операција „Сана ’95“ је потом настављена према приједорском подручју, а снаге тзв. Армије БиХ су се приближиле самом Приједору.

Истовремено, 8–11. октобра хрватске снаге покрећу операцију „Јужни потез“, заузимају Мркоњић Град и долазе на свега око 25 километара од Бањелуке.

Тако се западна Република Српска нашла у готово потпуном оперативном обручу.

Од Грахова, Гламоча и Купреса, преко Дрвара, Шипова и Јајца, до Мркоњић Града и Доњег Вакуфа одн. Србобрана, а са друге стране преко Босанског Петровца, Кључа, Босанске Крупе и Санског Моста – читав простор западне Крајине био је изложен синхронизованом војном удару.

Иза линија фронта остајала је трагедија српског цивилног становништва.

Српска села су пражњена, пљачкана и паљена. Имовина је уништавана, а становништво протјеривано и убијано.

УН су у октобру 1995. забиљежиле масовни егзодус Срба са ових подручја усљед војних дејстава муслиманских и хрватских снага као и тешке цивилне губитке.

Процјене броја прогнаних варирају зависно од периода и простора који се обухвата. За непосредни талас током и након „Маестрала“ и „Сане ’95“ помиње се до 150 000 прогнаних Срба са ових територија.

Српски борци и цивили су хватани по селима, шумама, путевима…махом убијани на лицу мјеста или одвођени у логоре.

У Централној Босни, у логору Каменица, припадници јединице „Ел Муџахид“, која је била у саставу тзв. Армије БиХ, заробили су и потом ритуално погубили 52 припадника Војске Републике Српске 11. септембра 1995. године. О тим злочинима постоји архивска документација Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале.

Страдао је и српски духовни и културни траг.

У подручјима која су заузеле снаге муслиманске тзв. Армије БиХ уништавани су и српски православни храмови и друга црквена имовина. За подручје Санског Моста и околине документовано је паљење више српских православних храмова након муслиманских јединица.

Зато злочиначке операције „Маестрал“ и „Сана ’95“ не треба посматрати изоловано од „Олује“.

Они представљају наставак истог ратног процеса који је током љета и јесени 1995. године довео до слома српских крајишких простора – најприје у Книнској крајини , а потом и у Босанској.

И ту долазимо до чињенице о којој се у европској јавности говори много мање него о другим догађајима из рата.

Хрватска војска је 1995. године директно прешла међународно признату границу Републике Хрватске и изводила велике борбене операције на територији Босне и Херцеговине.

Међународни кривични трибунал је још 1996. године утврдио директно и индиректно учешће Републике Хрватске у рату у БиХ, укључујући директно учешће јединица регуларне Хрватске војске.

Дакле, држава која је и сама била међународно призната као суверена држава ушла је својим регуларним оружаним снагама на територију друге међународно признате државе – Босне и Херцеговине – и заједно са снагама ХВО-а (снаге босанскохерцеговачких Хрвата) учествовала у освајању огромног простора који је до тада био под контролом Републике Српске.

Али о тој агресији и њеним посљедицама данас се говори несразмјерно мало.

Зашто?

Зато што су жртве били Срби.

И зато што се прича о некаквом „ослобађању западне Босне“ много лакше уклапа у доминантни наратив о завршници рата него прича о 150 000 људи који су у колонама напуштали своје домове.

„Олуја“, „Маестрал“, „Сана ’95“ и „Јужни потез“ нису биле четири неповезане епизоде. Биле су дио завршне војне етапе рата у којој је српски простор западно од Бање Луке систематски разбијан, а српско становништво масовно протјеривано и убијано уз сатирање трагова постојања Срба на тим подручјима оличеног у темељном паљењу неколико стотина српских села.

Српски народ не смије заборавити ни Книнску Крајину а ни Дрвар, ни Гламоч, ни Грахово, ни Шипово, ни Јајце, ни Петровац, ни Кључ, ни Сански Мост, ни Мркоњић Град. Неки крајеви јесу враћени Републици Српској…

Тамо гдје је читав један народ протјеран, а његова села, куће, гробља и храмови остављени иза њега – није довољно рећи да се „промијенила линија фронта“.

Тамо је промијењена демографска слика једног историјског простора.

И о томе се мора говорити.

Ко ће се сјећати српских страдања ако не ми сами?

Да се не заборави!

ФОТО: фејсбук