Маричка битка, или како су Срби изгубили царство…

Пише: Српскопитање

Зашто смо изгубили битку на Марици 1371? Како то да су нас, упркос једној од најбољих војски у Европи, Турци, ипак, поразили? Катастрофа на Марици, заправо је ништа друго до одраз духовног стања нашег народа у том периоду.

И заиста, када се човек мало озбиљније загледа у редослед збивања, прво што се да приметити, јесте поплава различитих контраста, који, чак и данас, чине суштину српског националног бића. Из тих разлога, Маричка битка се, са пуним правом, може назвати и букваром психологије српскога народа. Које су се то наше националне особине испољиле и шта нас је то довело до општенародне трагедије, што Маричка битка несумњиво јесте!?

Почетак приче сеже у доба цара Душана, када је наш властодржац, ширећи територије наше земље на покрајине већ одавно изнурене Византије, почео да усклађује наш систем власти са њиховим системом. На тај начин, дошло је до цепања вертикале власти, где је, уместо самодржавне власти, дошло до појаве на стотине локалних господара, који су, мало по мало, почели да се све више отуђују од центра.

Тиме су царске, легитимне прерогативе, заменила права локалних велможа, те се стабилност земље заснивала пре свега на личним везама између цара и њихових маленкости. Нестанком са сцене једне тако моћне фигуре као што је био Душан, у ситуацији неконсолидованости државне територије и доласком на престо његовог деветнаестогодишњег и нимало искусног и не нарочито способног и жељног управљања, наследника Уроша, пре или касније, морало је да дође до катастрофе.

Смрћу најоданијег Душановог војсковође Прељуба, а затим, како је време пролазило, старењем генерације Душану оданих великаша, временом је дошло до смене генерација и доласка на сцену једне младе и изузетно амбициозне гарнитуре личности који су сматрали да су њихова права и привилегије сасвим природна ствар, јер су их стекли искључиво својом способношћу, те су, све више свесни сопственог значаја, сматрали да развлашћени цар, који је распустио чак и своју плаћеничку војску, мора да узме у обзир њихове интересе, а не они његове.

Тежиште политичких сила нагло се променило у корист великаша, који су, услед недостатка реалних полуга царске власти, постајали све самосталнији, стварајући, на послетку и сопствене државе, које су на крају, само симболично, признавале власт онога коме је требало директно да буду потчињене. Тако су Душанови деспоти, кесари и кнезови, можда чак не и својом вољом, постали, уместо ослонца, једни од гробара српске државе, која се претворила у пуку скупину раштрканих феудалних поседа, који су само привидно одавали слику целовитости и кохезије.

Немоћном да изађе на крај са самовољом великаша (пре свега рођеног стрица и велможа са југа), несрећни цар Урош је тражио преко потребан ослонац, прво у кнезу Војиславу Војновићу, а затим и у краљу Вукашину Мрњавчевићу, који му је и постао савладар 1365. године, што је, са једне стране, одобрио Државни сабор, али што је, са друге стране, довело до још веће поделе у држави, јер је тиме изгубио подршку великаша из старих српских земаља (пре свега кнеза Лазара Хребељановића и Вука Бранковића).

Иако су односи између савладара на почетку били складни, реално моћнији Вукашин је све више почео да потискује цара Уроша, што је довело до битке на Косову 1369. године између краља Вукашина са једне и кнежева Николе Алтомановића, Лазара Хребељановића и цара Уроша са друге стране, у којој је друга страна претрпела пораз, а сам цар постао Вукашинов заробљеник. Иако се Вукашин и даље са поштовањем односио према свом суверену, тиме је, фактички, дошло до престанка Урошеве владавине.

Глава српског средњовековног успона, српски монарх, постао је само симбол око којег су се отимали великаши ради стицања легитимитета за сопствене политичке циљеве.

Да ствар буде гора, 1371. године долази до коначног обрачуна краља Вукашина и Николе Алтомановића за преимућство у српској држави, што је и довело Вукашинову војску под Скадар. Обрачун би се, несумњиво, одиграо, да није дошло до Маричке битке…

За то време, у далекој Анадолији, једно моћно, организовано и врло амбициозно племе, све више је сакупљало снагу са намером да своју моћ још више увећа и да својом, све већом ногом, још чвршће загази у Европу. Наравно, реч је о Османлијама. Они су још, заузевши Галипоље услед византијске немоћи да их одатле отерају, створили моћну базу за продор на Балкан, који их је просто очарао својим изобиљем.

Њихови пљачкашки напади постајали су све жешћи, те рубна подручја Бугарске, Србије и Византије од њих нису имала мира. Сву озбиљност турске навале, први након цара Душана, схватио је серски деспот Угљеша, брат краља Вукашина. 1371. године, увидевши да је османски емир Мурат заузет ратом у Анадолији, Угљеша је проценио да је сада идеалан тренутак за њихово протеривање са Балкана. Изузетно интелигентни српски деспот је, стално изложен турским нападима, врло јасно осећао сталан пораст њихове моћи, те, услед своје Богом дане бистрине, није могао да не увиди неминовност пропасти, не само српске, већ и свих балканских држава, уколико се том проблему моментално не стане на крај.

По питању турских намера и природи њихових навала, не треба имати илузија. Боравећи у брдовитој Анадолији, они нису могли да уживају благодати изузетно плодног балканског подручја, те су, жељни већег материјалног благостања, а и те како способни да га остваре, стављали на муке околне балканске земље, лишавајући их, пре свега, материјалних и људских добара. Њихове нападе пратила је, за то време, врло карактеристична суровост, која није могла да не изазове огромну бојазан код људи који су им били изложени. Схвативши то, Угљеша је убедио брата да крене са њим у поход, са циљем да османској агресивности за сва времена стане на крај.

Међутим, то је била сва подршка коју је добио. Чак ни рођаци Мрњавчевића, Дејановићи, као и увек врло самосвојни Балшићи, нису им притекли у помоћ. О помоћи осталих српских великаша није могло бити ни говора. Они су једнодушно призивали крај владавине Мрњавчевића, које су сматрали потпуним аутсајдерима (услед њиховог не нарочито познатог племићког порекла) и узурпаторима српскога престола (култ Немањића као светородне династије био је још увек изузетно јак, али исто тако јак је био и страх великаша од губитка својих положаја, уколико би Вукашин успео да их савлада, што уопште није било немогуће). Са друге стране, Сер (данашња северна Грчка) је био далеко, а, како каже наш народ: ,,Далеко од очију, далеко од срца.“ Знатно удаљени од попришта турских напада, они нису били свесни опасности која од њих прети. Био је то несумњив пад српске државне идеје.

Прекинувши опсаду Скадра и стигавши на Марицу 26. септембра 1371. године, као што је и договорио са братом, краљ Вукашин је показао виртуозност приликом управљања војском. Прећи онолику раздаљину у оно време за тако кратак временски период, са данашње тачке гледишта је равно чуду, што само говори о генијалности српских војсковођа и наше војне мисли тога доба.

Под командом браће Мрњавчевића нашло се 10.000-15.000 војника. Обавештен о томе, заповедник нове османске престонице Једрена, Лала- Шахин, са 10 000 војника слабијег квалитета у односу на српске, знао је да не може да се им се супротстави, јер би чеони судар са српским оклопницима довео до неминовног пораза. Истовремено, он није могао ни да, једноставно, напусти Једрене, јер би због тога одговарао пред султаном и, највероватније, изгубио главу.

Међутим, у том изузетно критичном тренутку, браћа Мрњавчевић су урадила нешто сасвим неочекивано што је за сва времена променило судбину Србије, Балканског полуострва и Европе у целини. Према једној верзији, они су, након добијања информација од изасланика Лала-Шахина да је њихов командант (највероватније у циљу куповине времена) пристао да мирно преда град, организовали пир, на коме се много јело и пило, не поставивши чак ни стражу.

Као изразито способан војсковођа, Лала-Шахин је све време желео да има увид у ситуацију, те је, у том циљу, послао извидницу на Марицу. Како је черноменско подручје било изразито богато шумама, турски војници су имали идеалне услове за испуњење свог задатка. Када су дошли, имали су шта да виде. Српски војници, пијани, сити и опијени својим успехом, стајали су као глинени голубови пред турским стрелама и јатаганима.

Сазнавши шта се дешава у српском логору, Лала- Шахин је наредио јуриш. Са свега око 1500 људи, турски командант је извршио препад, изазвавши тиме праву хистерију у српском логору. Упркос покушајима краља Вукашина да се успостави ред, све је било узалуд. Много војника је побијено (услед чега је настала народна крилатица: ,,Однела га крвава Марица“), многи су одведени у ропство, а најсрећнији међу њима успели су, неким чудом, да побегну и да се спасу.

Међу погинулима су се нашли и сама браћа Мрњавчевићи. Оставши без своје најбоље војске, Србија је престала да буде најмоћнија држава на Балкану. Њену улогу преузеле су, ни више, ни мање него Османлије, иако оне још увек тога нису биле свесне.

Упркос повратку Серске области у руке Византије, турско покоравање Балкана било је само питање времена. Врло брзо, Турци су успели да откину Серску област од Византије, а син краља Вукашина, краљ Марко, кога српски великаши нису више узимали за озбиљно, као и браћа Дејановићи, прихватили су турско господство, чиме је српска држава ушла у нову колотечину страдања, које је кулминирало битком на Косову 1389. године, којом смо успели да оперемо маричку срамоту, али не и да предупредимо процес турских освајања који је, без озбиљније помоћи од стране моћнијих европских држава, било већ немогуће зауставити.

Маричка битка, пре свега, представља једну озбиљну лекцију. Лекцију о томе шта се дешава када нестане вертикала власти и када властодршци једне земље троше, за међународне односе и уопште за политички живот, изузетно важно време на унутрашње размирице, уместо на јачање унутрашњих капацитета државе и коју, на жалост, врло често заборављамо, што, наравно не може да прође без плаћања озбиљне цене, као и о томе да, баш у тренутку када помислимо да смо најбољи и најлепши, доживљавамо највеће падове у животу, који нам, силином свога треска, сугеришу да смо све, само не такви какви мислимо да смо. Не поновило се…

Извор: фејсбук страница Занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук