Сјећање на крајишког команданта
Годишњица смрти генерала Миле Новаковића
РСК – На данашњи дан навршава се девета годишњица смрти некадашњег команданта Главног штаба Српске војске Крајине (СВК), генерал-потпуковника Миле Новаковића, који је преминуо 2015. године од посљедица срчаног удара. Генерал је издахнуо у колима хитне помоћи на путу ка Војномедицинској академији у Београду, након што му је позлило у Сурдуку код Старе Пазове, мјесту гдје је провео посљедње године живота.
Његовим одласком српски народ из Крајине изгубио је једног од својих најистакнутијих војсковођа, човјека који је дијелио и ратну судбину родног краја и сву тежину потоњег вишедеценијског избјеглиштва. Сахрањен је на мјесном гробљу у Сурдуку, у присуству породице, више од хиљаду сабораца, крајишких ветерана и појединаца из делегације Војске Србије. Крајишници се и данас са пијететом сјећају официра који је у најтежим тренуцима стао на чело свог народа, бранећи вјековна огњишта од нове усташке пошасти и нестанка.
ОД КОРДУНАШКОГ ЂАКА ДО ЧЕЛНИКА СВК
Миле Новаковић рођен је 29. априла 1950. године у селу Кирин крај Вргинмоста, на мученичком Кордуну. Након завршене гимназије у Карловцу, војни пут градио је на Војној академији у Београду, гдје је дипломирао као први у рангу своје 25. класе. Исти изванредан успјех остварио је и на Вишој војној академији, сврставајући се међу најобразованије официре тадашње Југословенске народне армије.
У предвечерје сукоба службовао је у Загребу као командант војне полиције и специјалних јединица Пете армијске области. Када су српском народу у Хрватској поново запријетила страдања од хрватског ножа, напустио је похађање Ратне школе и ставио се на располагање свом народу. Већ 1991. године командовао је бригадом Територијалне одбране, а касније, по доласку снага Унпрофора, преузео руковођење Посебним јединицама милиције Републике Српске Крајине.
ПРОБОЈ „КОРИДОРА ЖИВОТА“ И ОДБРАНА РАВНИХ КОТАРА
У историји српског војевања деведесетих година име генерала Новаковића остаје нарочито упамћено по његовој улози у бици за пробој „Коридора живота“ у љето 1992. године. На челу Тактичке групе два (ТГ-2), у којој су се борили борци из Крајине, Новаковић је предводио напад централним правцем фронта. У жестоким окршајима против знатно надмоћнијих непријатељских снага, његова тактичка група поднијела је огроман терет и омогућила спајање западних српских крајева са матицом Србијом.
У јесен исте године преузима дужност команданта Главног штаба СВК, у тренутку када је било неопходно од расутих јединица устројити праву, организовану војску. Његово војничко умијеће дошло је до пуног изражаја у јануару 1993. године, током изненадне хрватске агресије на Равне Котаре и Масленицу. Брзом реакцијом и консолидацијом снага успио је да заустави непријатељско напредовање и поврати дио заузете српске територије.
ПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ, СМЈЕНА И ТАЈНЕ БОРБЕ У ЗАПАДНОЈ БОСНИ
У фебруару 1994. године тадашњи предсједник РСК Милан Мартић смијенио је Новаковића са мјеста команданта СВК, а заједно са њим уклоњен је и читав дотадашњи војни врх са огромним ратним искуством. Међу борцима и народом Крајине овај потез остао је упамћен као политички диктат Слободана Милошевића и комунистичких политичара који је трајно ослабио војну кохезију и борбену готовост државе.
Након смјене, Мартић га именује за војног савјетника и ставља на чело Оперативне групе „Паук“, која је дјеловала у садејству са Фикретом Абдићем и снагама Аутономне Покрајине Западна Босна против Петог корпуса тзв. Армије БиХ. Формирана од јединица крајишке војске, српских снага безбједности и дијелова бивше редовне војске, ова групација водила је тешке борбе на подручју Бихаћа и Велике Кладуше, а околности и циљеви њеног ангажовања остали су до данас предмет бројних анализа и војно-политичких расправа.
НЕЗАВРШЕНИ МЕМОАРИ КАО ЗАВЈЕТ ИСТИНИ
Прогонство након злочиначке хрватско-муслимансје акције „Олуја“ 1995. године, вођене под окриљем НАТО пакта, генерал Новаковић дијелио је са својим народом исту судбину. Годинама је живио скромно и повучено, селећи се од сурове Старе планине до сремских села, далеко од политичких рефлектора и јавних функција. Саборци су га памтили као човјека изузетне скромности, енциклопедијског војног знања и непоколебљивог личног поштења.
Посљедњих година живота радио је на сређивању ратних биљешки и докумената, припремајући књигу која је требало да из прве руке расвијетли све догађаје у Републици Српској Крајини, а посебно позадину пада Крајине у августу 1995. године. Изненадна смрт спријечила га је да рукопис доврши, али у колективном памћењу прогнаног крајишког народа Миле Новаковић остаје запамћен као поносни Кордунаш и частан српски генерал који је у најтежем времену бранио свој народ.
Слава му и хвала!
ФОТО: фејсбук
