Када и натпис „школа“ на ћирилици постане провокација

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Заиста је тешко описати ниво безобразлука и политичке дрскости који се огледа у реакцијама појединих локалних албанских политичких структура на један потпуно обичан натпис – „ШКОЛА“.

Не ради се о неком партијском симболу.

Не ради се о националистичкој пароли.

Не ради се о било каквој провокацији.

Ради се о ријечи „ШКОЛА“, написаној ћирилицом на улици испред школе, у Републици Србији.

Школа је државна.

Ученици у њој, без обзира на националну припадност, живе у држави чији су српски језик и ћириличко писмо у службеној употреби.

Исти тај службени језик државе учи се у школском систему.

И шта је онда спорно?

Да ли је спорно то што испред државне школе пише „ШКОЛА“, а не нека друга ријеч?

Да ли би у Француској било скандалозно да испред државне школе пише „ÉCOLE“?

Да ли би у Њемачкој неко протестовао зато што код школе стоји „SCHULE“?

Да ли би у Грчкој грчки натпис на државној школи био представљен као националистичка провокација или некаква дискриминација националних мањина?

Наравно да не би.

Јер се подразумијева да државне установе носе обиљежја језика и писма државе у којој се налазе.

А онда у Србији дођемо до тога да чак и једна ријеч – „ШКОЛА“ – постане предмет политичке драме.

И управо ту треба престати причати о табли и почети причати о суштини.

Албанској националној заједници у Прешеву треба омогућити употребу њеног језика и писма тамо гдје су та права загарантована законом. То није спорно и то није разлог за било какво оспоравање права националних мањина.

Али једно је заштита мањинских права.

Нешто сасвим друго је понашање у којем се сваки видљиви траг српског језика, писма и државног идентитета покушава представити као нешто непожељно.

Јер шта нам онда говори овај случај?

Да у Прешеву чак и српска ријеч за школу постаје спорна.

Ако је проблем то што код државне школе пише „ШКОЛА“, шта је сљедеће?

Да ли ће и називи мјеста на државним путевима постати спорни зато што су исписани службеним писмом Републике Србије?

Да ли ће сваки српски натпис у јавном простору морати да буде уклоњен да не би „некога увриједио“?

Гдје је црвена линија?

Посебно је тужно што у свему овоме готово нико не поставља питање како се осјећају Срби који живе у Прешеву.

Како се осјећа српска породица која тамо живи када види да чак и најобичнији натпис на српском језику и ћирилици може постати повод за негодовање?

Како се осјећају српска дјеца када им се сопствено писмо представља као нешто што треба склањати из јавног простора?

И шта онда остаје од једног народа ако му се, корак по корак, из јавног простора уклањају језик, писмо и симболи његовог идентитета?

Зато је ово много више од једне табле.

Ово је питање односа према Србији као држави и према Србима који у њој живе.

Мањинска права се морају поштовати.

Али поштовање мањинских права не значи да већински народ у сопственој држави мора постати невидљив.

Не значи да српска ћирилица мора бити склоњена да не би некога подсјетила да се Прешево налази у Србији.

И не значи да једна обична ријеч попут „ШКОЛА“ треба да постане политичка провокација.

Јер ако некоме смета чак и то што на путу испред државне школе у Србији пише „ШКОЛА“, онда проблем више није у натпису.

Проблем је у ономе што та ријеч представља – српски језик, српску ћирилицу и чињеницу да је Прешево у Републици Србији.

А када се чак и најмањи трагови тог идентитета почну доживљавати као нешто што треба уклонити, онда више није ријеч о језику и писму.

Ријеч је о настојању да српски идентитет у јавном простору постане невидљив.

ФОТО: фејсбук