Уколико се суђење крвницима „ОВК“ не уклопи у антисрпску политичку причу, онда је суд „политички инструмент“?

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Оволики ниво лицемјерја заиста је тешко посматрати без гађења.

Хрватска професорка Невенка Тромп, ауторка пропагандне и србофобне књиге о незавршеном суђењу Слободану Милошевићу, поручила је за „Газету Експрес“ да би, уколико чланови руководства ОВК не буду у потпуности ослобођени, то представљало доказ да су Специјализована вијећа Хага „само политички инструмент, а не суд права“.

Истовремено, она доктрину „удруженог злочиначког подухвата назива вјештачком и тврди да би њена примјена доказала како је Хашки трибунал створен да би се „умирила Србија“ и наметнула тобожња симетрија између страна у ратовима деведесетих.

А онда долази оно најважније.

Према њеним ријечима, пресуде би требало да одражавају „политичку и историјску реалност“ према којој је Србија била „главни покретач“ насиља великих размјера у три рата, укључујући и рат на Косову, док би свака осуђујућа пресуда лидерима ОВК, по њеном тумачењу, могла подстаћи Србију на територијалне претензије према Косову.

Дакле, када суд осуди Србе – то се представља као суочавање са историјом.

Када би исти суд осудио највише представнике ОВК – онда је суд одједном „политички инструмент“.

То наравно није принципијелан однос према праву. То је политичко читање правосуђа које се мијења у зависности од тога ко се налази пред судом.

И управо ту се види дубљи проблем.

Посебно је битно да се нагласи чињеница да овакве тезе долазе из хрватског јавног и академског простора, имајући у виду колико је у Хрватској деценијама присутан једностран наратив о ратовима деведесетих, у којем се српске жртве, страдања и прогон системски и темељно потискују, релативизују или представљају као споредна чињеница.

Србима се годинама објашњава да морају прихватити „суд историје“, „правду Хага“ и „чињенице утврђене пред судовима“.

Али када се исте те институције приближе питању одговорности оних који су у одређеном политичком наративу представљени као искључиви ослободиоци и хероји – онда почиње прича о политичком суду, вјештачким конструкцијама и опасности по „регионалну стабилност“.

То није правда. То је двоструки аршин.

И зато је важно памтити: Срби не траже посебну правду за себе. Траже исту мјеру права за све.

Ако постоје докази о злочинима, онда треба да постоји и одговорност – без обзира на националност, униформу или политички статус починиоца.

Ни ОВК не може бити изузета од питања одговорности само зато што се њена улога уклапа у одређену политичку причу свјетских моћника.

Историја није власништво ни Хрватске, ни Приштине, ни Брисела, ни Хага.

И српске жртве нису мање вриједне само зато што се не уклапају у туђи наратив.

А од хрватских „интелектуалаца“ се ништа друго ни не може очекивати осим ширења перманентне србофобије и србомизије јер се на тим стубовима и заснива њихово друштво.

ФОТО: фејсбук