12.000 муслимана из Сребренице кренуло је на 11.000 Срба
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Бројни су злочини које су сребренички Муслимани извршили над Србима у Сребреници и селима око Сребренице. Почели су, још док је Југославија постојала, са пријетњама Србима као чланови „патриотске лиге“ и „зелених беретки“, нелегалних и милитантних организација. Од априла 1992. године и међународног признања БиХ као независне државе па до априла 1993. године када Сребреница постаје заштићена зона Уједињених нација, нападали су околна српска села, палили куће и масовно убијали српске цивиле. Све те злочине чинили су од 8. априла 1992. године као припадници Територијалне одбране, а од 15. априла исте године као припадници „Армије РБиХ“. Иако је требало да, од 16. априла 1993. године, мирно живе у „заштићеној и демилитаризованој“ зони УН-а, Муслимани из Сребренице, 1. марта 1995. године, од шест локалних бригада организују 28. дивизију „Армије РБиХ“ и настављају са злодјелима по околним српским територијама. Убијајући Србе и палећи српске куће, претходно пљачкајућу све што стигну, покушали су да наставе са праксом из 1992. и 1993. године: да убијају Србе и да српска огњишта претварају у трајна згаришта. Међутим, Војска Републике Српске, 11. јула 1995. године, улази у Сребреницу…
Након 11. јула 1995. године и уласка Војске Републике Српске у Сребреницу, изузетно моћни медији западних држава су, напрасно, припаднике муслиманске 28. дивизије „Армије РБиХ“ преименовали у „мушкарце и дјечаке“. Потребема иницијатора, креатора и реализатора хибридног термина „локални геноцид“, који је настајао у претходне три године, никако није одговарало да се о бројним ратним злочинцима, пироманима, силоватељима и кољачима почну писати истините ратне приче, па их је хитно требало претворити у жртве. Најефикасније и за медије најатрактивније је било да припадници 28. дивизије „Армије РБиХ“, у спектакуларном ратном догађају, постану „жртве геноцида“. Зато је више од шест хиљада наоружаних војника, од којих су многи били са монструозним ратним биографијама, и скоро исто толико мобилисаних регрута и војних обвезника, припремљених да брзо преузму оружје од оних који погину, у ноћи 11. на 12. јули 1995. године, морало да крене преко српских ратних положаја у Тузлу. На путу дугом око 100 километара, који је почињао у Сребреници а завршавао у Незуку, селу у тузланској регији, требало је да пробију борбене положаје Братуначке, Милићке, Власеничке, Шековачке и Зворничке бригаде Војске Републике Српске, које су биле дијелови Дринског корпуса Војске Републике Српске. За боље разумијевање тог ратног догађаја: Братуначка, Милићка, Власеничка, Шековачка и Зворничка бригада Војске Републике Српске, које су, у том тренутку, чувале становништво и територију Братунца, Милића, Власенице, Шековића и Зворника управо од припадника те 28. дивизије „Армије РБиХ“, заједно су имале око 11.000 војника и морале да буду и те како будне и спремне. Имале су за хиљаду људи мање од непријатељске дивизије састављене од шест бригада, која је са максималним бројем ратника и резервиста кренула у своју нову борбену акцију, која ће имати планетарно познати завршетак. Управо онакав завршетак, какав је и највише одговарао западним политичарима и медијима из њихових држава: ратни сукоб 12.000 Муслимана који су у покрету и који по цијену својих живота желе да се пробију до Тузле и око 11.000 добро позиционираних и боље наоружаних Срба. Међутим, споменутих 11.000 српских војника морало је да чува и положаје према Кладњу и Тузли, што је муслиманским ратним планерима било познато и давало им наду да би могли и успјети. Међутим, српски војници су били силно мотивисани да дају све од себе да би што мање непријатељских војника стигло до Незука.
Напомена: Фотографисано у Скеланима – Република Српска
ФОТО: фејсбук
