Дан када је срушен мит о непобједивости Хрватске војске
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
На данашњи дан, 18. септембра 1995. године, започела је агресија Хрватске војске на западнокрајишке општине Републике Српске – злогласна операција „Уна 95“.
Да би се схватила суштина овог одбрамбено-отаџбинског подвига, морамо се вратити два мјесеца уназад, када је у банијском селу Жировац пресјечена колона крајишких избјеглица. Тада су припадници озлоглашене 2. гардијске бригаде ХВ „Громови“ – чији је дио била јединица „Црне Мамбе“ – звјерски убијали голоруке цивиле, жене и дјецу, сматрајући то „подвигом“. Иста та јединица, која се истицала злочинима над ненаоружанима, претходно је у далматинском Кашићу код Бенковца 1993. године претрпјела тешке губитке када се сударила са одлучним крајишким борцима и добровољцима из Републике Српске.
У зору 18. септембра 1995. године, хрватске снаге започеле су жестоку артиљеријску припрему. Из свих артиљеријских оруђа и вишецијевних бацача ракета масовно су гранатирани Козарска Дубица, Нови Град, Српска Костајница и сва околна српска села. Ракетама и гранатама засапани су цивилни објекти, куће и путеви, са јасном намјером да се посије паника и затре све српско на десној обали Уне и Саве.
Током првог упада хрватских диверзантских група преко ријеке, у српским селима звјерски је масакрирано 54 цивила. Међу нападачима на терену, према ратним записницима и свједочењима преживјелих, помињано је и име Зорана Стојановића из Прозора, који је у локалним казивањима остао упамћен као римокатолички свештеник међу диверзантима.
Међутим, непријатељ је направио фаталну рачуницу. У долини Уне нису затекли нејач као у Жировцу, већ храбре и непоколебљиве српске борце, спремне да по сваку цијену одбране свој кућни праг.
Наспрам „Црних Мамби“ и елитних хрватских јединица стали су српски јунаци – међу којима су се посебно истакли „Мунгоси“, одред Војне полиције из Козарске Дубице, заједно са борцима локалних бригада ВРС и припадницима МУП-а. У жестоком контраудару, елитни хрватски десант потпуно је разбијен. Српски борци су зољама, ручним бацачима и митраљеском ватром уништавали непријатељске амфибије и десантне чамце директно на води. Ријека Уна постала је гробница за десетине нападача.
Епилог операције:
Војска Републике Српске и МУП: 44 погинула војника и 6 полицајаца који су положили животе за одбрану отаџбине.
Српске цивилне жртве: 54 невина цивила убијена у артиљеријском дивљању и диверзантским упадима.
Хрватске снаге: Доживјеле су потпуни војни фијаско, уз више од 100 погинулих и 250 рањених војника, након чега су се у расулу повукле преко Уне.
Операција „Уна 95“ је трајни доказ да је Хрватска војска могла да остварује успјехе само тамо гдје су јој противници били стараци, жене и дјеца у избјегличким колонама. Чим су се суочили са добро мотивисаним, српским војником који брани своју породицу и своју земљу, њихова елита је претрпјела катастрофалан пораз.
Свијет и хрватски медији ћуте о Операцији „Уна“, као што ћуте и о Коридору, Митровданским офанзивама и Операцији „Челик“. Наша је света дужност да ове подвиге упишемо у уџбенике историје, како би будућа покољења знала да је српски борац честит, храбар и непобједив када брани своје.
Вјечна слава палим српским јунацима и невиним цивилним жртвама Поуња!
Фотографија: Борци Републике Српске на бранику отаџбине, долина Уне, септембар 1995.
ФОТО: фејсбук
