Војна операција у Вуковару 1991 – између војничке доктрине и страдања цивила

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Фотографије из Вуковара у јесен 1991. године приказују ниво деструкције који и данас изазива бројне расправе. За разумијевање ових призора кључно је сагледати шире војно-политичке чињенице тог периода:

1. Наоружавање и фортификација града.

Хрватске сепаратистичке снаге (Збор народне гарде – ЗНГ), у чијим су се редовима борили и бројни страни добровољци и плаћеници, током 1991. године систематски су претварале стамбене зграде, куће и цивилне објекте у заклоне, снајперска гнијезда и противтенковска утврђења. Тактика претварања цивилног простора у линију фронта директно је изложила град разарању.

2. Пасивност ЈНА током прогона Срба.

Током прољећа и љета 1991. године (од маја па надаље), српско становништво у Вуковару било је изложено систематском застрашивању, бацању експлозива на куће, отмицама и убиствима. Врх Југословенске народне армије (ЈНА) дуго је заузимао став „неутралности”, држећи се формализма тада већ увелико дезинтегрисане савезне државе и игноришући системски притисак на српске цивиле.

3. Повод за интервенцију и деблокада касарне.

ЈНА није започела операцију ради заштите одређене етничке групе, већ тек након што су формације ЗНГ ставиле под вишенедјељну опсаду и оружани напад савезну касарну и њено људство у самом граду.

4. Хладан војнички приступ и посљедице.

Дјелујући као тешка доктринарна армија, ЈНА је приликом употребе оклопно-механизованих јединица и артиљерије примјењивала стандардна војна правила за урбану борбу: неутралисати ватрену тачку која пружа отпор, без обзира на етничку припадност или власништво над објектом. Због таквог апаратног приступа, огромну материјалну штету претрпјела су управо српска домаћинства и имовина локалног становништва.

5. Улога мотивисане српске Терторијалне одбране (ТО)

За разлику од инертног савезног војног врха, локалне српске јединице Терторијалне одбране ступиле су у борбу из три јасна разлога:

1) Поштовање Устава СФРЈ и легитимитета ТО као званичне оружане компоненте.

2) Заштита права на останак у Југославији и противљење нелегалној сецесији.

3) Директна самоодбрана након вишемјесечног терора ком су били изложени.

Иронија и трагика визуелних свједочанстава из овог периода огледа се у томе што су у многим од разрушених објеката са фотографија – посебно у радничким насељима попут Боровог Насеља – прије рата већински живјели управо Срби. Док су њихови домови уништавани у војној операцији коју је савезна армија изводила без обзира на етнички састав, исти ти призори су у деценијама које су услиједиле у хрватском публицистичком и политичком естаблишменту искоришћени као главни адут за глобалну медијску кампању. На тај начин, фотографије порушених српских домова и имовине претворене су у искључиви симбол такозване „српске агресије”, чиме су српске жртве из Вуковара двоструко брисане – најприје на терену, а потом и у званичном историјском наративу.

Западни Срем, Вуковар, јесен 1991. године.

ФОТО: фејсбук