„Мистерија Буфо” – кроз смијех и невјерицу до горке истине (фото)
Синоћ у Приједору: Дарио Фо на домаћем терену ван конкуренције
Пише и фотографише: Зоран М. Кос
Док 19. Међународни фестивал „Златна вила” потврђује снагу театра, ревијални програм донео је домаћу представу која никога није оставила равнодушним. Приједорски глумачки ансамбл маестрално је изнео бритку, провокативну сатиру чувеног италијанског нобеловца, у режији Давида Алића, остављајући публику у дубоком размишљању.
Званични плакат представе „Мистерија Буфо” Позоришта Приједор за сезону LXXIII, према тексту Дарија Фоа и у режији Давида Алића. Афиша упечатљиво дочарава лик пучког лакрдијаша, забављача и бунтовника на позоришној сцени, који кроз гротеску, смех и сатиру отвара озбиљна друштвена питања и подсећа публику да у животтна чуда ипак вреди веровати
„Они су Христа скинули са плећа сиротиње и преселили га у хладни мермер. Оковали су крстове златом, а од живих људи направили скулптуре које морају да ћуте и клече. Али запамтите, Бог није у позлаћеном дрвету нити у исклесаном камену који не осећа ништа – Он је тамо где се дели последња кора хлеба и где се чује глас гладних!”
Након што је „Златна вила“ у Приједору подигла завесу и првим данима фестивала потврдила да позориште још има своју публику, своју снагу и своју магију, на сцени Позоришта Приједор, у ревијалном програму ван конкуренције, одиграна је „Мистерија Буфо“. Ова домаћа представа, рађена по тексту великог италијанског драмског писца и нобеловца Дарија Фоа, а у режији Давида Алића, донела је пред домаћу публику театар у пуном смислу те речи.
Ово није била само још једна фестивалска вече. Фоова „Мистерија Буфо“ својеврсна је позоришна игра у којој се кроз хумор, гротеску, сатиру и оштру друштвену опсервацију отварају питања која нису нимало безазлена. Управо су аутори приједорске поставке најављивалипредставу као спој пучког, забављачког и духовног, са оштрицом која гледаоца не оставља сасвим мирним.
Упечатљив сценски покрет и глумачка бравура на даскама које живот значе, испред ефектне и живописне сценографије представе „Мистерија Буфо”. Изражајан костим са пругастом мајицом, црвеним панталонама на трегере и гротескном шминком на најбољи начин дочарава дух пучког театра и сатиричне оштрице којом Позориште Приједор провоцира и засмијава позоришну публику
А како је то заиста изгледало на сцени?
Мој први и најснажнији утисак јесте маестрално ношење ликова од стране глумачког ансамбла, праћено одличном сценографијом, фантастичним костимима и изузетно добрим ритмом и сценским покретом. Видели смо много уметничких и глумачких бравура, али публика је све то пратила помало чудно.
Мало у неверици, а мало више забринута, јер народ ко народ, позабавио се о својој муци. Било је много места и отворених простора током представе где је публика морала и требала да награди глумце и креативни тим громогласним аплаузом и смехом. Ипак, те реакције су делимично изостале. И то не кривицом глумаца. То је до јада којим се наш човек данас забавио, па у позоришној сали вага и размишља у неверици: сме ли се, треба ли се смејати оваквој истини… А требало је.
Посебну пажњу и све похвале ипак заслужује глумачки ансамбл Позоришта Приједор, који је показао изузетну занатску спремност за овако захтеван жанр. Добар ритам, сјајан сценски покрет и костими који су чиста фантазија.Одлична режија.
Вечерас је, дакле, „Златна вила“ поново показала оно због чега сам о њој писао и након отварања фестивала: да су нам позориште, глумац, сцена и жива реч потребни више него што понекад признајемо. А „Мистерија Буфо“ је на те даске донела нешто што је данас прилично ретко, храброст да се човек насмеје, али и да се после тог смеха запита. И то је, ваљда, истински смисао позоришта.
Комплетан глумачки ансамбл Позоришта Приједор у гротескној шминки држи велико сценско платно са живописним и шареним натписом „Мистерија Буфо”. Овај снажан колективни тренутак показује сву занатску повезаност, енергију и посвећеност приједорских глумаца у доношењу захтевног Фоовог ремек-дела на сцену
„Мистерија Буфо“ није представа која гледаоца само забави, па га пусти кући. Она се игра са публиком, провоцира је, засмијава, понекад изненади, а онда иза тог смеха остави дубоко и озбиљно питање. И управо ту, чини ми се, почиње оно право позориште. Јер позориште није само оно што видимо на сцени. Оно је и оно што понесемо са собом када се завеса спусти и светла у сали поново упале.
Овупредставу треба доћи, видети и обавезно наградити са много више аплауза – и то током самог извођења, а не само на завршетку. Глумци су то својим радом потпуно заслужили. На овим даскама казана је добра, права, лепа, али и тешка сатира која нас подсећа да у чуда ипак треба веровати, јер је и сам живот једно велико чудо.
Фестивалски дух у холу Позоришта Приједор под слоганом „Живот је позориште”. Изложени плакати такмичарских представа 19. Међународног фестивала „Златна вила” (од 21. до 27. септембра 2026. године) сведоче о богатој и пажљиво бираној регионалној понуди која је и ове јесени окупила љубитеље врхунске театарске уметности
Здање Позоришта Приједор обасјано ноћним светлима током трајања фестивалских вечери. Овај културни светионик града синоћ је био домаћин ревијалне представе „Мистерија Буфо”, отварајући врата за бритку сатиру која је публику оставила у размишљању дуго након што су се светла угасила
Из афише: Реч редитеља Давида Алића
„Мистерио Буфо“, нобеловца Дарија Фоа, написана 1969. после студентских демонстрација у Европи, представља одличан пример савременог друштва. Друштва које је престало да верује у чуда и упорно покушава да демистификује живот, да изгуби смисао, да престане да верује…
У таквом обесмишљеном систему лако је владарима да кроје дебеле књиге закона, да од нас праве своје кметове, да нас угњетавају и убијају, а само је на нама да ли ћемо устати, подићи главе и рећи – не може. Да поверујемо у чуда јер нас је чудо и створило, а не тамо неки мали, празноумни и богохулни људски шефови.
Напомена аутора: Свака сличност ликова из ове позоришне критике и мог претходног ауторског текста „Крст за жртве или крст за потписе?” потпуно је намерна. Изгледа да су владари, кметови, дебеле књиге закона и празноумни „шефови” о којима је Дарио Фо писао још 1969. године, одавно прешли са позоришних дасака право у нашу стварност.
