Шта нам заправо говори „Златни рез 42“? (фото)
Послије премијере „Златног реза 42 – Дјеца Козаре“ остаје ми једно питање које не могу да заобиђем
Пише и фотографија: Зоран М. КОС
Прочитао сам и текст у којем аутор, као допуну филму, набраја чак 57 различитих начина мучења, убијања и уништавања људи у логорима НДХ.
И ту ми нешто није јасно.
Шта је циљ таквог текста?
Да ли он покушава да објасни оно што филм није стигао да покаже?
Да ли филм правда тиме што није приказао све?
Или га, напротив, допуњује – поручујући гледаоцу да иза онога што је видио на платну постоји још шири, страшнији и готово незамисливи каталог злочина?
Ако је ово друго, онда је питање још занимљивије.
Јер „Златни рез 42“ није наслов који случајно стоји изнад поднаслова „Дјеца Козаре“.
То је филм који нас враћа у 1942. годину, у вријеме козарске трагедије и јасеновачког система логора. Сам Зафрановић је објашњавао да број 42 означава 1942. годину, али и 42 велике секвенце које су произашле из сценарија, уз додатну симболику тог броја.
Дакле, 42 није број начина убијања. 42 је 1942. година, године голготе Козре.
Али јесте број који је постао носећи знак филма.
И зато се неизбјежно поставља питање:
АКО ЈЕ ОВО ФИЛМ О ДЈЕЦИ КОЗАРЕ – ШТА ЈЕ ОД КОЗАРСКЕ И ЈАСЕНОВАЧКЕ ТРАГЕДИЈЕ ЗАИСТА СТИГЛО НА ЕКРАН?
Ако један текст уз филм говори о 57 различитих начина мучења и убијања, онда не тражим од филма да буде енциклопедија злочина.
То би било бесмислено.
Не тражим ни да филм пребројава лешеве, начине мучења или технике убијања.
Филм није попис злочина.
Али онда морамо бити прецизни у одговору на једно друго питање:
Шта је редитељ из те страшне историјске стварности изабрао да нам покаже?
Јер филм траје 249 минута.
То није кратки играни филм.
То је више од четири сата филмског простора.
А ако ни такав простор није довољан да се обухвати све оно што је било дио страдања дјеце Козаре, онда се морамо запитати:
Да ли је управо серија онај простор у којем ће бити попуњене празнине које филм неминовно оставља?
И ту долазимо до суштине.
Јер постоји разлика између оправдавања филма и допуњавања филма.
Ако неко каже:
„Филм није приказао све јер није ни могао.“
– то је разумљиво.
Али ако каже:
„Ово што нисте видјели налази се у ширем материјалу, у свједочанствима и у серији.“
– онда је то већ озбиљна допуна и позив гледаоцу да причу не заврши посљедњим кадром филма.
И зато ја још не бих дао коначну оцјену.
Филм треба погледати још једном. А серију обавезно треба видјети.
Јер већ послије првог гледања остаје осјећај да у овом огромном материјалу постоји још нешто што није стало у филм.
Можда су то управо оне „рупе“ које ће серија попунити.
А можда нису.
То тек треба видјети.
И зато ми је занимљивије од питања „да ли је филм довољно показао?“ питање:
ШТА ЈЕ ОСТАЛО ИЗА ФИЛМА?
Јер ако је „Златни рез 42“ требало да буде филмско суочавање са анатомијом јасеновачког зла, како га и сам редитељ описује, онда гледалац има право да пита: колико те анатомије заиста видимо, а колико нам је само наговијештено?
И ту се враћамо на онај чудни текст са 57 начина мучења и убијања.
Он ми није довољно јасан.
Да ли он објашњава филм?
Да ли га брани?
Да ли га допуњује?
Или нам, можда, несвјесно говори управо оно најважније:
Да један филм, ма колико трајао, не може стати између корица једне историјске трагедије.
А ако је тако, онда „Златни рез 42“ не треба посматрати као крај приче о Дјеци Козаре, већ као један њен велики филмски рез.
Али онда тај рез морамо читати до краја.
Филм још једном.
Серију обавезно.
Па тек онда коначни суд.
ФОТО: Зоран М. КОС
