Дубровачка регија 1991-1992. године

Између хрватског сепаратизма, одбране СФРЈ и борбе за обнову аутономије

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Ескалација сукоба на подручју јужног Јадрана у јесен 1991. године представља директну посљедицу противуставног одвајања Хрватске од СФРЈ и насилног формирања хрватских паравојних формација на том простору.

Након што су током септембра 1991. године на подручје Дубровника пристигле формације новоформираног „Збора народне гарде” (ЗНГ), ојачане екстремним добровољцима из усташке емиграције и дијаспоре, започели су систематски и свакодневни напади на објекте и припаднике Југословенске народне армије (ЈНА) у ширем појасу Дубровачке регије. Ове активности биле су праћене жестоким притисцима, застрашивањем и насиљем над етничким Србима тога краја, што је створило атмосферу несигурности и страха од репризе историјских прогона.

У циљу деблокирања сопствених гарнизона, заштите српског становништва и заустављања дјеловања паравојних група, ЈНА је 1. октобра 1991. године започела легитимну војну операцију с циљем очувања територијалног интегритета СФРЈ.

Напади хрватских паравојних формација (ЗНГ и полиције) у том региону односили су се превасходно на војно-поморске објекте и осматрачнице ЈНА. Припадници ЗНГ-а су у септембру 1991. напали и блокирали војне објекте у залеђу, укључујући радиолокацијске положаје ЈНА на брду Срђ и граничне карауле према Црној Гори.

Учвршћивањем хрватских сепаратистичких снага у Конавлима и околини Дубровника, пресјечена је комуникација између војних база у Херцеговини (Требиње) и објеката Ратне морнарице на јадранској обали.

Избјегавање мирног рјешења и спорадични напади на патроле ЈНА дуж Јадранске магистрале послужили су као директан повод за команданте ЈНА да прогласе операцију „деблокирања и заштите“.

Политичким и медијским маневрима уз подршку западних центара моћи, ова одбрамбено-безбједносна акција ЈНА убрзо је у страним медијима представљена као „ничим изазвана агресија на мирни хрватски град Дубровник”.

Оно што западни медији нису преносили јесте чињеница да су током љета и јесени 1991. године у самом Дубровнику и околним насељима забиљежени бројни случајеви паљења и минирања кућа, викендица и локала чији су власници били Срби или грађани (изјашњени Југословени) српског поријекла.

Припадници хрватских полицијских и паравојних снага вршили су незаконита хапшења Срба под оптужбама за „издају“ и „сигнализирање ЈНА“. Многи су одвођени у затворе и импровизована притворска мјеста у Дубровнику, гдје су били изложени физичком и психичком злостављању.

У периоду сукоба 1991. и током 1992. године забиљежени су случајеви нестанка и убистава српских цивила у самом граду и околини који нису имали никакве везе са војним дејствима.

Током борбених дејстава, дио хрватских оружаних снага користио је Старо језгро града – објекат под заштитом УНЕСКО-а – као заклон за своје ватрене положаје. У склопу специјалног медијског рата, хрватски милитанти су палили гуме и изазивали контролисане пожаре унутар старог града како би пред међународним посматрачима створили лажну слику о наводном систематском бомбардовању цивилне инфраструктуре и културно-историјских споменика од стране ЈНА.

Снаге ЈНА су оствариле брз напредак и до средине новембра преузеле контролу над већим дијелом Дубровачке регије, укључујући Конавле, Цавтат и важнија насеља у околини попут Мокошице, док су хрватске паравојне снаге остале блокиране у самом градском језгру.

Позивајући се на богату историјску традицију и аутохтони идентитет овог краја, локални становници су самоиницијативно 15. октобра 1991. године истакли идеју о обнови самосталности одн. засебног ентитета.

Званично изгласавање и формално конституисање Дубровачке Републике реализовано је на велики православни празник Светог Стефана Дечанског, 24. новембра 1991. године, на великом народном скупу у хотелу „Кроација” у Цавтату. Скупу је присуствовао значајан број грађана из Дубровника, Цавтата, Конавала, Млина и Купара.

Том приликом успостављено је Мало вијеће Дубровачке Републике као извршни орган власти. Вијеће је бројало 12 чланова, међу којима су били:

– Александар Ацо Аполонио (новоизабрани премијер)

– Иво Ланг

– Миро Братош

– Мирко Вујачић

– Блажо Злопаша

– Угљеша Јовић

Обраћајући се окупљеном народу и учесницима скупа, премијер Александар Ацо Аполонио указао је на богату историјску подлогу Дубровника и његов засебан аутентични идентитет, који кроз вјекове није имао суштинске везе са загребачким централизмом нити хрватском националном идејом.

Аполонио је нагласио да је процес насилног наметања хрватског идентитета Дубровчанима (хрватизација) системски започет тек након Свекатоличког сабора у Загребу 1900. године. Тај процес је екстремизован и присилно спровођен у вријеме злогласне НДХ, док су југословенски комунисти након 1945. године само наставили да у пракси спроводе одлуке тог Сабора и идеолошке матрице НДХ, потискујући традиционални дубровачки идентитет и српске корјене великог дијела тог становништва.

У периоду свог дјеловања, од иницијалног проглашења у октобру 1991. године па све до повлачења јединица ЈНА у мају 1992. године, руководећи органи Дубровачке Републике тежили су међународном дефинисању статуса овог простора.

За званична обиљежја самопроглашене републике усвојена је комбинација традиционалних дубровачких симбола и српске народне тробојке.

Застава: Српска народна тробојка (црвено-плаво-бијела) која је симболизовала историјску повезаност дубровачког простора са српским етничким и народним стаблом. 

Грб: Историјски дубровачки грб са црвено-сребрним гредама у барокном златоносном картошу са круном, као знак континуитета са средњовјековном и нововјековном Дубровачком Републиком. 

Републичко вијеће је заступало став да се питање Дубровачке регије мора рјешавати кроз два могућа модела:

– Модел специјалног статуса (неутралне оазе): Захтјевало се да међународна заједница призна Дубровачкој Републици посебан статус аутономног или независног ентитета (по узору на Хонг Конг, Макао или Монако), чиме би се заштитила њена неутралност и избјегла загребачка централизација.

– Интеграција са осталим српским областима: Уколико би међународни фактори одбили модел неутралне аутономије, захтјевано је да се судбина Дубровачке регије рјешава неодвојиво од осталих српских аутономних области, прије свега САО Крајине.

Међутим, под снажним дипломатским притиском западних сила и Ватикана (Римокатоличке цркве), који су убрзано радили на међународном признању Хрватске у авнојевским границама, Дубровачка регија је искључена из преговора о српском уједињењу.

Кључна фигура овог слободарског покрета био је Александар Ацо Аполонио (1916–2001), премијер Дубровачке Републике. Рођен у Каменарима код Херцег Новог, од оца Италијана и мајке Српкиње из Дубровника (Марице Шуковић), Аполонио је био угледани дубровачки судија и општински тужилац, човјек високог друштвеног угледа и интегритета.

Након одлуке државног и војног врха о повлачењу ЈНА са овог подручја у мају 1992. године, долази до слома Дубровачке Републике и великог етничког егзодуса. Преко 10.000 локалних Срба и пројугословенски оријентисаних становника било је принуђено да напусти своје вјековне домове пред налетом хрватских оружаних снага, тражећи уточиште у Требињу, Херцег Новом и Србији.

Разочаран одлукама званичног Београда и препуштањем српског народа на милост и немилост хрватским снагама, Аполонио одлази у Београд гдје се потпуно повлачи из политичког живота. Хрватско правосуђе га у политички мотивисаном процесу осуђује у одсуству на 13 година затвора.

Александар Аполонио је преминуо у Београду 2001. године. Након свих ратних вихора и политичких неправди, чланови његове породице су касније пренијели његове посмртне остатке у његов вољени Дубровник, гдје данас почива на гробљу Бониново.

ФОТО: фејсбук