Ослобођење Приштине 1912. године – историјска истина наспрам покушаја прекрајања прошлости

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Данас морамо више него икад да се подсећамо историјског значаја ослобођења Приштине у Првом балканском рату 1912. године, када је српска војска, у победоносном походу против Османског царства, окончала вишевековну османску власт у овом граду.

Приштина је ослобођена 22. октобра 1912. године, док је сутрадан, 23. октобра, одржана свечана прослава ослобођења. Те датуме не треба мешати: први означава војни успех, а други свечани чин којим је он обележен.

У ослобађању Приштине учествовала је Трећа српска армија под командом генерала Божидара Јанковића. Њене снаге, међу којима су биле Шумадијска дивизија I позива, Моравска дивизија II позива и Дринска дивизија II позива, после борби на правцу према Косову пољу сломиле су отпор османских снага и отвориле пут ка граду.

У ослобођеној Приштини српску војску није дочекао само крај једне власти већ и народ који је генерацијама чувао своје име, веру и историјско памћење. Према описима тадашњих догађаја, локални Срби дочекали су ослободиоце са великом радошћу. Наредног дана улице су биле испуњене народом и окићене српским тробојкама, док је свечану поворку предводио приштински прота са ученицима, иза којих је ишла војна колона на челу са генералом Јанковићем.

За Србе у Приштини то није био само војни догађај. Био је то тренутак који су генерације њихових предака ишчекивале под османском влашћу, у граду и области чија је историја дубоко прожета српским средњовековним наслеђем. За српски народ, Косово и Метохија нису били тек географски простор, већ земља Немањића, Пећке патријаршије, великих задужбина и духовног наслеђа које је вековима чувало националну свест и идентитет.

У ослобађању историјских српских земаља учествовала је и војска Краљевине Црне Горе, друге српске краљевине тог времена. Ови догађаји морају се разумети у контексту тадашње српске националне свести и историјских веза које су превазилазиле државне границе двеју краљевина.

Више од једног века касније, међутим, ослобођење Приштине постало је предмет политичких манипулација и покушаја да се српска историја представи искључиво као историја наводне окупације и злочина.

Аљбин Курти, лидер косовскометохијских Албанаца и њихове „независности Косова“, поводом годишњице ових догађаја износио је тврдње да је Србија 1912. године окупирала Косово и починила „геноцид“ над Албанцима, уз наводе о масовном убијању албанских жена и деце у Приштини.

Овако тешке оптужбе захтевају озбиљне историјске доказе, а не политичке пароле и некритичко понављање тврдњи насталих у времену оштрих међудржавних сукоба.

Из српске историјске перспективе, представљање ослободилачког похода 1912. године као унапред планираног геноцида над Албанцима захтева посебно критичко преиспитивање. Не може се читава српска војска, нити српски народ у целини, проглашавати злочиначким на основу политички изабраних извештаја, спорних процена и генерализованих оптужби.

Појединачна страдања и одговорност за конкретне злочине морају се утврђивати на основу извора, а не претварати у колективну осуду једног народа. Управо је разлика између критичког истраживања и политичке пропаганде од пресудног значаја за разумевање прошлости.

Посебно место у овој расправи заузима Димитрије Туцовић и његова књига „Србија и Арбанија“, објављена 1914. године. Туцовић је своју критику српске политике према Албанцима формулисао у оквиру сопствених социјалистичких и политичких уверења. Његово дело настало је у време када је Аустроугарска настојала да спречи јачање Србије и њен излазак на Јадранско море.

Истраживања о аустроугарској пропаганди током балканских ратова указују на то да су поједини аустроугарски званичници и медији ширили алармантне извештаје о наводним српским злочинима, настојећи да придобију европску јавност за политички и војни притисак на Србију. Посебну улогу имали су пропагандни канали који су извештаје са Балкана преносили европској и америчкој штампи, често без довољне могућности независне провере.

Зато је оправдано поставити питање у којој су мери поједини извештаји били резултат непосредних сведочења, а у којој мери политички обликоване пропаганде усмерене против Србије. Аустроугарски интереси и антисрпска кампања не смеју се занемарити приликом анализе извора из тог периода.

Туцовићево дело зато не може бити прихваћено као коначна и неприкосновена пресуда српској војсци и српском народу. Оно мора бити критички анализирано и упоређено са војним извештајима, дипломатском преписком, сведочанствима савременика и другим релевантним документима.

У томе је и проблем данашње политичке употребе Туцовићевих ставова: његова књига често се представља као да је сама по себи коначни доказ за најтеже оптужбе против Србије, док се занемарују околности у којима је настала, политички интереси великих сила и потреба да се сваки појединачни навод провери.

Његово име носе улице широм Србије, а његови ставови често се цитирају без критичког осврта на историјске околности и политичке последице. Његово дело треба проучавати, али не и претварати у недодирљиви ауторитет чије се тврдње прихватају без провере.

Српски народ нема разлога да се одриче своје историје, својих ослободилачких подвига и свог националног идентитета. Наша је обавеза да чувамо сећање на војнике који су положили животе у ослободилачким ратовима, али и да прошлост истражујемо одговорно, на основу проверљивих чињеница.

Ослобођење Приштине 1912. године део је историје српске државности и националне борбе. Та чињеница не може бити избрисана накнадним политичким интерпретацијама, као што се ни историјска истраживања не могу заменити пропагандним паролама.

Косово и Метохија остају једно од најдубљих упоришта српског историјског памћења. Наша је обавеза да то наслеђе чувамо достојанствено, историјски одговорно и без одрицања од сопственог идентитета.

Народ који заборави своју историју препушта другима да је пишу уместо њега.

Слава српским ослободиоцима Приштине!

ФОТО: фејсбук